Slikar koji je prvi otkrio bogatstvo crne boje

Specijlno za „Politiku”

Pariz – U Galeriji Luksemburškog muzeja od 17. septembra traje izložba radova, slika na papiru velikog umetnika Pjera Sulaža (1919–2022). Stotinak ovih radova iz dugačkog vremenskog perioda, od 1942. do 2004. godine, brižljivo su izabrani tako da čine jednu harmoničnu, ujednačenu celinu.

Ulazeći u galeriju muzeja impresionira živa kompozicija izloženih radova. Vidimo prvo crteže ugljenom, studije iz rane mladosti 1941/42. koje odlikuje pomalo nejasna forma, za razliku od intenzivnih radova u braon tamnoj prirodnoj boji od orahove ljuske. Slobodni potezi ostavljaju poetični trag, struktura prostora radova na papiru je sistematična, kao neobična vrsta kaligrafije. Tragovi velikih četaka su odraz sasvim ličnog ritma znakova čas dinamičnih, čas statičnih, koji daju beloj površini papira neponovljivu svetlost.

 Crno je moćno, neizvesno, početak svih boja, kao gnezdo stvaranja sveta, jer je prvo postojala samo noć – crna neprozirna iz koje se rodio dan i sve boje. Zato Pjer Sulaž kaže da je crna početak svih boja i jača od svih boja, od svake svetlosti.

To nije svetlost crnog, to nije praznina, rupa već optički fenomen refleksa ustalasane crne površine slike.

Sulaž govori o „tišini beline snežnih pejzaža” kao o kontrastu tamnim tragovima četke. Čisti spoj kontrasta – beline papira i crnog tuša je senzualna realnost prostora slike na papiru.

U jednom od svojih intervjua iz 1986. umetnik je objašnjavao da u njegovom slikarstvu od detinjstva do tada postoje tri različita puta do te crne koja svojom strukturom, materijom postaje svetlost – refleks. Prvi je crno kao sjajna podloga koja reflektuje svetlost kao ogledalo, drugi je crno kao okvir obojenih površina koji pojačava boju, obično su plava i siva na crnom, i treće je tekstura crne kao dinamična matrica svetlosti.

Sulaž je prvi otkrio život i bogatstvo koje nosi crna boja. Crna nikada nije bila „boja” u istoriji umetnosti. Eugen Delakroa, kao i impresionisti, izbacili su crnu iz svoje palete kao da je velika štetočina koja ubija svaki život i lepotu slike i vodi sve svetlosne efekte ka sivom, što je kraj svake živosti slike.

Proces nastanka umetničkog dela je oduvek bilo filozofsko pitanje, koje je postavio i Stefan Cvajg 1939. u svojoj studiji „Misterija umetničke kreacije”. Svevremena moć, supstanca rođena iz „ničega”, „cvet rođen u večitoj noći” – poređenja su koja su me podsetila na Pjera Sulaža.

 Na pitanje šta je to što ga nagoni da slika, ovaj umetnik je jednom prilikom odgovorio da su sve njegove slike u njegovoj glavi, da ih on samo realizuje.

„Mišljenje da je umetniku potrebno da bude u posebnom ’transu’ i ekstazi da bi stvarao daleko mi je i strano”, dodao je.

Za njega je nastanak jedne slike u procesu osmatranja i građenja nenadanih rezultata koji postaju izazov i dijalog umetnika sa slikom. To je za Sulaža proces percepcije i intuicije koji se katkad završava bez ishoda i mogućnosti da nešto slika, tada je spreman je da zapali sliku. Ipak, sam čin koji nas vodi ka konstrukciji nečeg novog neviđenog podrazumeva napor i tenziju. U momentu kad prepozna nešto „živo” u slici, u njegovim očima i osećanju, tada je slika završena, kaže Pjer Sulaž.

Izbor samog formata slike je već angažman, format jako utiče na postavku i kompoziciju slike, dakle utiče na proces kreacije slike. Proces kreacije je uslovljen okolnostima koje nagone umetnika da reaguje, da se angažuje. Bilo o kojoj umetnosti da je reč, ništa ne nastaje nezavisno od života i ljubavi.

„Ako slikarstvo ne ’govori’ figurativne anegdote, ima pravo da daje pulsiranju apstraktnih formi u prostoru, isparčanih vremenom, veličanstveni značaj“, govorio je Pjer Sulaž.

 U slikama na papiru oseća se snaga poteza, svevremena prisutna noć i svevremeni dan, ali Sulaž nikad nije dao odgovor zašto slika crnom, iako tvrdi da je crna „monoteista”. Godine 1960. je slikao crnim laviranim tušem, ostavljajući vrlo male beline papira da nas začaraju.

Na ovoj izložbi vidimo radove na papiru koji su mahom zalepljeni na platno, iz perioda prve izložbe i velikog uspeha u Nemačkoj. To su radovi u tamno braon tonu, slikani prirodnom bojom od orahove ljuske koji su bili izuzetno zapaženi, a sada su deo kolekcije Muzeja u Rodezu.

Radovi na papiru su izlagani u Luvru pod nazivom „Antagonizam” 1960, zatim u MOMI 1977, u Centru Pompidu 1979, te 1996. u Muzeju grada Pariza pod nazivom „Crna svetlost”. Sulaž je retko imenovao svoje slike i radove na papiru. Svi radovi na papiru su bez naslova.

Godine 1957. u Njujorku je otvorena izložba mladih francuskih i američkih umetnika. Pjer Sulaž je tada dvadeset godina mlađi od Marka Rotka, Dibifea, Luča Fontane i drugih. U prvom susretu sa Markom Rotkom osetio je veliku razliku u mentalitetu i temperamentu i u načinu viđenja evropske kulture.

Naime, Mark Rotko je vrlo agresivno govorio o Evropi: „Ah ta Evropa! Bio sam u muzejima i šta sam video? Video sam krv koja teče iz rana razapetog Hrista, video sam logore, gasne komore, ja koji volim cvrkutanje ptica.”

To je bio neočekivani udarac za Sulaža. Zavladala je tišina i svi pogledi su bili uprti u njega, u očekivanju šta će da odgovori.

„Moj prvi boravak u Njujorku sam posvetio poseti Metropoliten muzeju i šta sam video? Video sam razapetog Hrista, žene koje nose tanjire sa ljudskim odsečenim glavama, sve sam video ali ne muzej indijanske kulture”, rekao je Sulaž.

Svi su posmatrali taj duel sa simpatijama Taj susret je ujedno bio početak iskrenog druženja između dvojice umetnika...

Dela Pjera Sulaža nalaze se u muzejima moderne umetnosti širom sveta. Njegovo delo je mistično, jedinstveno, nosi istinu i dušu našeg vremena.