Novi novi svetski poredak

Otmica predsednika Venecuele predstavljana je u dobrom delu svetskih i domaćih medija kao događaj bez presedana i dokaz – do sada podozrevane, a najzad i nesumnjive poremećenosti njenog nalogodavca. Priča o Grenlandu iz tog razloga je izazvala manju zabezeknutost, što ne znači i manji strah Danaca i EU, jer od dokazano poremećenog čoveka sve se može očekivati. 
Ipak, ako se pomenutim događajima pristupi s manje ostrašćenosti, lako će se uočiti da niti je slučaj Maduro presedan, niti je Tramp poremećen, a čak ni ideja o Grenlandu kao 51. američkoj državi nije ni Trampova ni nova. 
Sad već davne 1953. godine, SAD su direktno učestvovale u državnom udaru kojim je nakon dve godine svrgnut demokratski izabrani premijer Irana. Mosadekov greh bio je nacionalizacija naftne industrije, a kazna zatvor i kućni pritvor, u kojem je na kraju i umro. 
Hakobo Arbenz Guzman pokušao je po dolasku na mesto predsednika Gvatemale da sprovede agrarnu reformu. Time je ugrozio interese američke kompanije „Junajted frut” pa je Ajzenhauer ohrabren uspešnom akcijom u Iranu dao nalog da CIA godinu dana kasnije svrgne i Arbenza. U oba slučaja povod je bio navodna, ispostaviće se i nepostojeća, saradnja tih režima sa SSSR-om, a u to vreme je šverc komunističkih ideja smatran grehom većim od šverca droge. 
Šezdesetih godina SAD su aktivno učestvovale u pučevima u Boliviji i Brazilu i destabilizaciji vlasti u Ekvadoru i na Kubi, uključujući i veliki broj pokušaja atentata na Fidela Kastra i ostale vođe revolucije. O ulozi SAD u svrgavanju Salvadora Aljendea i Pinočeovom puču u Čileu početkom sedamdesetih ne treba ni trošiti reči. 
Nekadašnji saveznik SAD, panamski predsednik Manuel Norijega, 1989. godine, kada su se odnosi s Amerikom pogoršali, uhapšen je i pod optužbom da je šef narko-kartela – kao i Maduro danas – izveden pred sud u SAD. Ova vrlo svedena lista akcija SAD u raznim delovima sveta svedoči da Tramp nije uradio ništa što pre njega nisu radili drugi predsednici SAD. 
I ne samo SAD. Tokom sovjetske ere Moskva je neretko koristila slična sredstva da svrgne neposlušna rukovodstva vazalnih država. Imre Nađa, premijera Mađarske, uhapsile su sovjetske službe i odvele ga najpre u Rumuniju, a kasnije je vraćen u Mađarsku, gde je streljan. Prvi čovek čehoslovačkih komunista Aleksandar Dupček uhapšen je i odveden u Moskvu. 
Velike sile su tokom hladnog rata, ali i kasnije, koristile svoje „pravo” jačeg da silom uklanjaju lidere zemalja koji su se nalazili u njihovoj interesnoj sferi. Nekada je to bilo tajnim operacijama, nekada primenom brutalne sile, ali uvek uz pomoć unutrašnjih saveznika i uvek sa srceparajućim obrazloženjima u kojima su kriminalizovane žrtve optuživane za kršenje ljudskih prava, trgovinu narkoticima, saradnju sa đavolom, ali su uvek bili u pitanju sopstveni ekonomski ili neki drugi interes. 
U tom smislu ništa se nije promenilo, a Tramp samo nastavlja da koristi metode koje su koristili njegovi prethodnici. Optužbe za iracionalnost koje se često mogu čuti na njegov i račun njegove politike takođe su preuveličane. Zapravo, tu je više reč o nesposobnosti kritičara da sagledaju širu sliku i izađu iz svojih ideoloških okvira u posmatranju sveta. 
Liberalno-demokratska pozicija s koje se najčešće kritikuje Trampova politika zalagala se i zalaže se, makar i licemerno, za globalizaciju. Decenije globalizacije pokazale su, međutim, da je ona donela korist samo vrlo uskom krugu već ultrabogatih pojedinaca na Zapadu, a zapravo najveću korist, ukupno gledano, imala je Kina, koja je za, istorijski posmatrano, vrlo kratko vreme postala ekonomski div. Ne tako davno, Kina je bila sinonim za siromašnu zemlju koja je administrativnim merama morala da ograničava rast populacije kako bi sprečila glad. Nekoliko decenija kasnije Kina je postala druga najveća svetska ekonomija i preti da u dogledno vreme preuzme lidersku poziciju od još dominantnih SAD. Sve je to manje-više poznato, kao što su poznate i projekcije prema kojima bi Kina, ukoliko se postojeći trendovi nastave, veoma brzo mogla da postane globalni ekonomski lider. 
Opadanje američke ekonomske moći deo je urušavanja novog svetskog poretka – nastalog nakon hladnog rata. To veoma podseća na slom svetskog socijalističkog bloka usled ekonomskog posustajanja SSSR. Na iznenađenje mnogih, Gorbačov nije iskoristio sovjetsku vojnu nadmoć da bi očuvao hegemoniju u istočnom bloku. Čini se da Tramp sada sasvim suprotno računa isključivo na američku vojnu i preostali deo ekonomske moći da bi nametnuo hegemonu poziciju SAD u svetskom sistemu. 
Kršeći postojeća pravila Svetske trgovinske organizacije i osporavajući dominantu ekonomsku doktrinu u kojoj je slobodna trgovina najvažniji stub i tabu tema, on potpuno razara poredak u kojem su SAD postale relativni gubitnik. Istovremeno, međunarodni pravni poredak baziran na principima UN, koji je podriven još prestankom hladnog rata, još manje obavezuje Trampa. Povlačenje iz sve većeg broja međunarodnih organizacija SAD opravdavaju navodno visokom troškovima koje u velikoj meri one snose za njihovo funkcionisanje. Suština je, međutim, da Tramp na taj način razara ono što je ostalo od postojećeg svetskog poretka. Pored toga, na domaćem terenu pokušava da ovlada federalnim rezervama kako bi i taj resurs koristio za ekonomski pritisak i kontrolu ostatka sveta vezanog za dolar. 
Za razliku od Brisela, koji izgleda da još nije svestan činjenice da se nekada novi svetski poredak u kojem je stvorena i EU rapidno raspada od 2008/9, odnosno Rusije, koja je isključivo usmerena na očuvanje svoje velike teritorije i resursa, ili Kine, koja nije zainteresovana za stvaranje novog svetskog sistema, SAD aktivno pokušavaju da izgrade novi „novi poredak” i nametnu svoju globalnu hegemoniju. Trampovu maksimu „Amerika na prvom mestu” zato ne treba shvatiti kao novi američki izolacionizam već, sasvim suprotno, kao veoma aktivnu politiku koja treba da obezbedi američko liderstvo na globalnom nivou i svet u kojem će Amerika biti dominantan igrač. To ne znači da će Trampov plan uspeti, ne znači ni, ako uspe, da će to biti dobro za svet, ali znači da u situaciji kad se postojeći poredak ruši jedino on ima plan za stvaranje novog. 
Sređivanje stvari u sopstvenom „dvorištu” i obezbeđivanje strateških pozicija poput Grenlanda samo su prvi koraci na tom putu. Treba podsetiti da su 1945. SAD već dale ponudu za kupovinu Grenlanda, ali je Danska to tada odbila. Čini se da će ovog puta Luka Braci dati ponudu koju neće moći da odbije. S tim će se pre ili kasnije pomiriti i EU, koja će pored toga morati da se pomiri i sa činjenicom da više nije mlađi partner već šegrt u poslovima Zapada i NATO-a. Na to će je prisiliti i sve jasnija vojna situacija u Ukrajini, koju je Tramp samo iz tog razloga prepustio njenoj sudbini. Pozicioniranje na Bliskom istoku, kako podrškom Izraelu, tako i intervencijama različitog intenziteta u Siriji i Iranu, samo potvrđuje pomenutu svetsku viziju koju Tramp ima. 
U tom svetlu, najgluplja stvar koju je Srbija mogla da uradi jeste uskraćivanje mogućnosti članu porodice Tramp da gradi hotel u centru Beograda.

 *Profesor Filozofskogfakulteta u Beogradu