Rat za retke minerale koji traje

Nakon okončanja Drugog svetskog rata, prvi rat za retke minerale na području Balkana, kao najbogatije regije ovim mineralima u jugoistočnoj Evropi, najvećem poluostrvu azijskog kontinenta, povele su početkom 1999. godine 19 najmoćnijih država Zapada članica NATO-a, bombardovanjem SR Jugoslavije.
A evo kako dugogodišnji britanski izveštač sa bliskoistočnih ratišta Robert Fisk, poznati novinar londonskog „Indipendenta” u broju 437 od 21. juna 1998. u svojoj reportaži: „Zlato za koje su Srbi spremni da ubiju i poginu”, priziva drugi Boj na Kosovu polju:
„Pola milje ispod Kosova, u hodnicima koje su gradile generacije rudara, gde se kapljice vode slivaju među zidove zbog kondenzacije, a znoj klizi ispod mog radničkog kombinezona, Branislav Dimitrijević me je kucnuo po ramenu. Lampa pričvršćena za moj šlem preletela je preko vlažnih zidova kroz izmaglicu od prašine između nas. Okliznuo sam se po šini uskog koloseka i zakoračio unazad u sloj blata i vode koji mi je skoro skinuo čizme. U svetlu lampe video sam Dimitrijevićev osmeh. ’Sada ste u srcu Kosova’, uzviknuo je. ’i ja ću vam pokazati kosovsko zlato.’
Krenuo sam za njim u sledeći sloj, zadihano se penjući u mraku prema udaljenom žutom svetlu od koga je dopirala rika čudovišta. Ogromna mašina za sečenje stena, koja je sekla podzemni svet Kosova.
Isparenja su nas pekla u plućima, ali rudari oko mene, koji su se tako mnogo znojili da su im lica sva u prugama od prljavštine, kretali su se u polumraku kao panteri. Mašina, najveća te vrste na svetu, urlala je sa kraja jame u klaustrofobiji.
Dimitrijević se sagao, podigao komad prljave stene i pružio ga meni, a ja sam ga skoro ispustio u prašinu koliko je bio težak. Skinuo je svoju lampu i usmerio sijalicu prema mojoj ruci – u steni se sada presijava ruda. ’Vidite na šta sam mislio?’, upitao je. ’Ovo je kosovsko zlato. Možete ga zadržati kako biste shvatili.’ Stena je bila vlažna i topla, ali što sam više gledao, više je svetlucala u hiljadu zvezdica koje su se odbijale o zemlju koja nije videla svetlost dana od kako je Bog stvorio reke i mora.
Zbogom sada manastirima i crkvama, srpskim pravoslavnim grobovima i mozaicima, freskama i vizantijskim hramovima. Zbogom duhovnoj snazi Kosova, jer ovde duboko u rudnicima Trepče, leži fizička vrednost ove opasne pokrajine Slobodana Miloševića, najbogatijeg poseda na Balkanu, trezora Srbije, čija je vrednost, u dokazanim i procenjenim rezervama olova i bizmuta, cinka i kadmijuma, srebra i zlata – pune tri milijarde britanskih funti sterlinga. Čak i ako bi se Kosovo polje – livade prošarane crvenim božurima, na kojima su Turci porazili srednjovekovnu Srbiju (uistinu po svim srednjevekovnim pravilima, Srbi su pobedili Turke, ubivši njihovog sultana Murata, N. B.) – prepustilo Albancima koji čine 90 procenata stanovništva Kosova, koji bi se Srbin ikada odrekao rudnika Trepče?
Nacistička Nemačka je razumela njihov značaj. Oni su Prištinu, prestonicu Kosova, dali italijanskim okupatorskim snagama 1941, ali Nemci su se uselili u Stari Trg koji su izgradili Britanci severno od Mitrovice, koristeći jugoslovenske radnike da obezbede stalni dotok minerala za Rajh za topove i podmorničke flote admirala Redera. Čak i danas, kombinat Trepča izrađuje municiju i akumulatore za podmornice, zajedno sa topljenim zlatom i srebrom.
Nemački nadzornik je sedeo u istoj kancelariji gde sada 58-godišnji Novak Bjelić štiti krunski nakit Srbije, konferencijsku salu sa drvenim podom u kojoj generalni direktor Srbin pokazuje izbledeli dokument koji dokazuje anglo-srpsko poreklo rudnika.
U Ugovoru o osnivanju i Statutu rudnika ’Trepča d. o. o.’ piše: ’Osnovano 9. decembra 1927. Broad end Son. 1 Great Winchester street, London EC3.’ G Bjelić ima belu kosu i suncem opaljeno lice čoveka čvrstih crta koji je bio u zatvoru zato što je odbio da prihvati svoje izbacivanje iz Titove komunističke partije 1973, njegov zločin, kaže, bio je u tome što je njegov otac u vreme rata bio četnik, pristalica generala Mihailovića, čija se antinemačka gerilska vojska okrenula protiv Titovih partizana. Njegov sin je čvrst kao i stena koja leži pola milja ispod njegove kancelarije, sa nebeski plavim očima koje netremice posmatraju sagovornika, i sa medveđim stiskom ruke.
’Istorija nije počela sa mnom’, kaže gospodar Trepče, šireći svoje snažne prste da pokaže dokle doseže njegova kraljevina. ’Čak i Rimljani su vadili srebro nedaleko odavde. Imamo ukupno 14 rudnika – i osam flotacija – i imamo drugu po veličini topionicu u svetu i 17 fabrika za dalju obradu metala.’ Hvata me za ruku onim svojim prstima snažnim kao čelik. ’Mi ovde nemamo tajni – daću vam podatke. U protekle tri godine, do maja ove godine, izvadili smo 2.538.124 tone sirove rude olova i cinka i proizveli 286.502 tone koncentrata olova i cinka i 139.789 tona čistog olova, cinka, bizmuta, kadmijuma, srebra i zlata.’ 
Izdeklamovani su mi u vojničkom stilu statistički podaci – jer je ovo čas politike, ali i nauke. Bjelić kao munja prelazi iz metalurške proizvodnje na hemijske izvore električne energije, proizvodnju akumulatora za automobile, podmornice, fabrika za izradu nakita, strateški značaj olova i na fabriku za preradu lovačke municije – što ne znači da ona ne može odmah da se prebaci na proizvodnju prave municije.
Da, potrebna su mu nova ulaganja. ’Zašto vi Britanci ne investirate? Zar to ne bi bilo bolje nego da investiraju Nemci? Vi ovde imate na to pravo. Mi imamo iskustvo sa vama.’
Međutim, bilo bi dobro da Britanija pažljivo razmotri najnoviju istoriju Trepče jer upravo u ovim rudnicima Albanski rudari, 50 procenata radnje snage u to vreme – inscenirali su štrajk glađu protiv Miloševićevog gušenja etničke autonomije Albanaca na kosovu. Danas rukovodstvo još uvek čini 20 procenata Albanaca, ali u odnosu na 15.000 radnika sada ih je ’negde između 15 ili 20 procenata’, kako kaže g. Bjelić. On je naravno Srbin sa Kosova (i Metohije, N. B.). Ponosan, čak i ljutit Srbin koji nikada neće odustati od ’Trepče’.
Na zidu se nalazi njegova velika fotografija, gde nasmejan živo razgovara sa dobrim prijateljem Slobodanom Miloševićem. A kad sam sugerisao da stvarna želja Srbije da zadrži Kosovo za budućnost ustvari ima više veze sa Trepčom nego sa pravoslavnim manastirima, njegova snažna ruka hvata moju ruku.
’Apsolutno’, uzvikuje. ’Nikada ne možemo prepustiti Trepču, Srbi bi dali svoje živote za Trepču – i daće ih ako je potrebno. To je naša sudbina. Mi nećemo napustiti naše domove. Ja ću ovde ostati bez obzira šta se dogodi – s toga poredim Trepču sa svojim domom. Ako je potrebno, spreman sam da poginem za nju’. Kada je lupio pesnicom o sto, na trenutak sam pomislio da će se drvo razbiti u komadiće. Da li bi ovo bilo ulaganje za Evropu i Zapad? Za šta će biti upotrebljena buduća zarada Trepče? Da li za srpski narod ili za srpske snage bezbednosti, za iste one policajce koji sada lutaju po spaljenim albanskim selima na jugozapadu Kosova? 
Čime se obezbeđuje da znoj radnika iz Trepče ne ide u džepove beogradske mafije? G. Bjelić izvlači izveštaj britanskog revizora koji se odnosi na Trepču u kome se tvrdi da rudnicima nisu potrebne nikakve strane ili domaće bankarske garancije i da može dobiti kredit na 20 godina. ’Mi uglavnom izvozimo za Francusku, Švajcarsku, Grčku, Švedsku, Češku Republiku, Rusiju i za Belgiju, tim redosledom,’ kaže ’Mi smo međunarodna kompanija, naša budućnost leži u ulaganju.’ A uistinu rečeno Trepča i izgleda kao da joj je potrebno ulaganje.
Moj put u središte tame u rudniku Stari Trg odvija se u kabini sa ulubljenim gvozdenim vratima koja udaraju o okno dok se strmoglavo spušta brzinom od 18 stopa u sekundi. Blato se preliva preko gvozdenih šina. Na jednom mestu planinski potok teče pravo kroz okno br 10 ispirući naše čizme dok tumaramo kroz polumrak 2,300 stopa ispod površine zemlje.
’Među nama ima Albanaca’, mršavijih u licu od njihovih obično viših kolega Srba. ‘Ispod površine nema razlika, mi smo svi ’kamarati’, jer moramo da pomognemo jedni drugima’ kaže Dimitrijević. ’Mi smo svi braća kad se suočimo sa opasnošću’. Pored zarđalih zvona i prekidača poruke su na srpskom i na albanskom jeziku. Eksplozije sa druge strane planine odzvanjaju kao eho dok dinamit probija otkopno čelo miljama daleko.
Posle više od sat vremena, naišao sam na Dimitrijevića. Vrteo je glavom. ’Ovde su počeli svi problemi na Kosovu’, rekao je. ’Ovo je rudnik gde su Albanci započeli štrajk i sedeli zatvoreni u rudniku. Ovde je počelo. I ne znamo gde će se sve završiti.’”

*Generalni direktor „Trepče”
tokom poslednje decenije 20. veka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista