Neosvojiva peščana tvrđava Iran

Amerika, ni sama, ni sa saveznicima, nije u stanju da pokori Iran. Američko vazduhoplovstvo može da bombarduje tu zemlju, uništi većinu komandnih centara i aerodroma, sruši mostove i pruge, ali pobeda nije potpuna dok dobri stari pešadinac ne podigne zastavu pobednika. Kao američki marinci na Ivo Džimi, ili crvenoarmejci u Berlinu 1945. godine.

E, tu postoje ozbiljni problemi. Za početak, Iran je velika zemlja. Površine 1,6 miliona kilometara. Reljef Irana je bogomdan za odbranu. Nizovi planinskih lanaca, pustinje i stanovništvo koncentrisano u gradovima bili bi ozbiljni izazovi za osvajače. Recimo, invazione trupe mogle bi za dan da napreduju desetinama kilometara. Odnosno onoliko brzo koliko se kreću tenkovi. Ali tenkovi troše dosta goriva i glavni izazov u napredovanju bilo bi snabdevanje. Uspeh bi zavisio od sposobnosti logističara da na prve linije dopreme gorivo, delove, municiju i hranu. I sve to pod stalnim napadima dronova. Poput onih koje je Iran isporučio Rusiji i tako pomogao Moskvi da povrati inicijativu na ukrajinskom frontu.

U slučaju moguće invazije napadač bi se suočio sa još jednom originalnom, iranskom zavrzlamom. Naime, ta zemlja nema jednu, već dve vojske. Klasična vojska čuva suverenitet zemlje, a Revolucionarna garda integritet države. Revolucionarnu gardu (125.000 pripadnika) osnovale su verske vođe posle islamske revolucije 1979. godine i njen zadatak je da spreči strani uticaj na zemlju i društvo, spreči pobune i preuzimanje vlasti. Drugim rečima, verski i državni lideri ne veruju vojsci koja je narodna. Osim toga, tu su i snage paramilitarne, dobrovoljne milicije sa oko 90.000 pristalica, opremljene lakim naoružanjem.

Sve zajedno, Iran ima oko 610.000 pripadnika redovnih bezbednosnih snaga. Sa 350.000 rezervista, Teheran može da računa na najmanje milion branilaca.

Taj broj mora da ima u vidu svako kome bi uopšte palo na pamet da atakuje na Iran. U skladu sa istorijskim iskustvima, napadač bi morao da ima tri puta više vojnika od branilaca. Po formuli 3:1 invazione snage bi morale da imaju tri miliona vojnika. A to je u današnje vreme prilično nemoguće.

U Pentagonu znaju da je Iran tvrd orah. Najbolji američki generali godinama razrađuju planove za napad na Iran, ali rezultat je uvek isti. Nijedan scenario ne vodi do pobede. Ključ odbrane Irana je u sposobnosti da pojednostavi sistem komande i komunikacija, tako da mu savremena sredstva za ometanje ne mogu ništa.

To je bilo jasno i pre nego što je Iran razvio raketni program koji je prilikom poslednjeg sukoba sa Izraelom pokazao da može da probije i najsavremenije PVO sisteme. To je takođe veoma bitan momenat iz ugla osvajača. Drugim rečima, Amerikanci i njihovi mogući saveznici koji bi se upustili u napad na Iran ne bi imali uspešnu zaštitu od iranskih raketa i dronova.

Istina, izraelski i američki udari na navodna postrojenja za razvoj nuklearnog oružja pokazali su ozbiljne slabosti protivvazduhoplovne odbrane Irana. Napadači su imali potpunu prevlast u vazduhu iznad Teherana i Irana i nisu imali gubitke. Razlog za to je složen. Kao prvo, Iransko vazduhoplovstvo je zastarelo. Ono još koristi letelice koje je Iran kupio pre 1979. godine. Flota je desetkovana nedostatkom rezervnih delova, a PVO sistem se i dalje oslanja na američku opremu sa početka sedamdesetih godina prošlog veka.

Iran je nabavio i ruske PVO sisteme, ali oni očigledno nisu svemogući. Posebno kada agresor ima najsavremenije letelice koje imaju radarski odraz veličine ptice.

Iransko vazduhoplovstvo sa oldtajmerima poput F-14, F-5, MIG-29 i kineskim kopijama MIG-a 21 nema ama baš nikakve šanse protiv američkih i izraelskih pilota. Iako su baš iranski piloti tokom rata sa Irakom na američkim avionima postigli više pobeda nego njihove kolege koje su završile napredne škole pilotaže, poput „Top gana”.

I iranska kopnena vojska pati od istog problema kao i vazduhoplovstvo. Tenkovi su zastareli, poput sovjetskih T-72, američkih M60 i britanskih „čiftina”. U nekim slučajevima Iranci su uspeli na naprave bastarde, spajajući američku i sovjetsku tehnologiju, ali to je bilo samo za slikanje i propagandu.

Ali ako govorimo o iranskoj mornarici, ona je najveći strah i trepet za zapadne izvoznike demokratije i slobode. Teheran ima više od 100 plovila, među kojima su i prilično sposobne podmornice. Iranska mornarica je 2024. godine bila na 37. mestu među 145 pomorskih snaga sveta.

Ključ snage iranske mornarice je geografski položaj, koji Teheran može da maksimalno iskoristi u svoju korist. Sa obala Irana moguća je kontrola plovidbe ne samo u moreuzu Ormuz već i Omanskom zalivu. Brzi brodovi i podmornice mogu da poseju kontaktne, magnetne i akustične mine duž plovnih puteva i čekaju da one uzmu svoj danak. Ratni brodovi će izbeći mine, ali to nije moguće naftnim tankerima. Osim toga, Iran ima i specijalne protivbrodske rakete sa kojima može da gađa ciljeve po želji. A tu su i dronovi, artiljerija...

Da sumiramo, Iran ne može da osvoji niko sa strane. Vlast u Iranu može da promeni samo narod, odnosno revolucija. Amerika i Izrael su arhineprijatelji Irana i sasvim je moguće da bi podrška demonstrantima u vidu vazdušnih napada samo ujedinila narod. Baš kao što je to bio slučaj i u našoj zemlji 1999. godine – za trenutak, svi smo bili složni i na braniku otadžbine.