Velika Britanija preuzima vođstvo u Evropi

Velika Britanija se, uslovno rečeno, vraća u Evropu. Ali ovaj put ne kao tek jedna od članica Evropske unije, već kao njen glavni igrač. Jednako kada je reč o ustrojstvu i funkcionisanju saveza, kao i o zajedničkoj bezbednosti. Naravno, imajući u vidu prevashodno Rusiju, njenu energetsku i vojnu moć, tok rata u Ukrajini, apetite Vašingtona, kao i sve veće nezadovoljstvo Evropljana spoljnom politikom koju vodi aktuelna birokratija iz Brisela.

Svojevremeno distanciranje, tačnije izlazak iz EU (1. januara 2021) ni u kom slučaju nije bilo iskazivanje nezainteresovanosti Britanaca za ovaj savez. Naprotiv, bio je to taktički potez sračunat da bi se videlo kako će ostali Evropljani reagovati na novu situaciju. Usledio je i rat u Ukrajini (2022), koji je Britancima dao veći deo željenih odgovora. Evropa je pokazala svu svoju nemoć.

Politika američkog predsednika Donalda Trampa takođe je uverila Britance da Stari kontinent, ukoliko želi da opstane u novoj globalnoj raspodeli moći, mora da povrati trenutno izuzetno rasklimano jedinstvo. A u svetu budućnosti demokratija kakvu smo praktikovali tokom dvadesetog veka, jednostavno, neće imati šta da traži. Neefikasna i nedosledna, završila je u rasulu koje je u prvi plan iznelo sve partikularne interese pojedinaca i naroda i jasno ocrtalo svu njenu neefikasnost.

Kao što su Amerika, Rusija, Kina i Indija dobile lidere primerene 21. veku, znači odlučne, bez mnogo vezanosti za prošlost, pa i spremne na oštre akcije, slično je, po Britancima, potrebno i razjedinjenoj Evropi. A ostrvljani, navikli tokom vekova da vladaju vanevropskim zemljama, sada veruju da su upravo oni pozvani da vode i ceo Stari kontinent. U šta svakako uključuju i neke bivše sovjetske države, pre svih – Ukrajinu. Razne „obojene revolucije” na istoku kontinenta, za koje mnogi analitičari i danas tvrde da su „britanski izum”, bile su samo uvod u ostvarivanje širih ambicija Londona.

Vidljivo kolebanje među članicama NATO-a kao zajedničkog odbrambenog mehanizma takođe upućuje Britance na pomisao da bi upravo oni trebalo da stvari uzmu u svoje ruke. Na kraju krajeva, poseduju i moćnu armiju, obučeni vojni kadar i, što je ključno – nuklearno naoružanje. Isto, doduše, poseduju i Francuzi, ali oni su uvek slovili za „mekše” od Britanaca i manje sklone ozbiljnijim ratnim avanturama.

U Vašingtonu su shvatili da bi, ukoliko ostrvljanima prepuste vođstvo zapadnog vojnog saveza, isti lako mogao da se pretvori u nešto što ne bi bilo moguće kvalitetno kontrolisati. Stoga su ulogu glavnokomandujućeg, po pravilu rezervisanu za Amerikance, ponudili Nemačkoj. Kako se ispostavilo, bila je to vrlo suptilna poruka Londonu da ne pokušava da bude igrač koji prevashodno misli na sebe, a ne na tim.

Otvorene namere Trampa da SAD prisvoje Grenland mogle bi, takođe, da budu veliki test za Britance. Iz Londona već stižu pozivi evropskim komšijama i NATO-u da zbiju redove i deluju preventivno. Naravno, pod britanskim vođstvom. Zasad su na „borbenu liniju” uputili – jednog vojnika.

Priče o britanskoj vojnoj moći, po mnogima, nisu baš zasnovane na realnim pokazateljima. Naime, saradnja sa SAD i ostanak u NATO-u i posle napuštanja EU pokazali su da su odbrambene sposobnosti ostrvljana u velikoj meri precenjene i da vojska nije spremna za ozbiljnije i dugotrajnije delovanje. Bez čvrste saradnje sa ostalima iz severnoatlantskog saveza, Britanci ne mogu mnogo da postignu, svesni su u Londonu.

Uostalom, prilika da pokažu gde im je mesto u rasporedu globalne moći ukazuje im se već po pitanju Grenlanda. Ali to ih dovodi u situaciju da sa evropskim saveznicima razgovaraju bez direktnog nametanja svojih stavova, čemu su oni i te kako skloni. Takođe, u nedostatku potpuno otvorene i relaksirane linije u kontaktima sa Vašingtonom, u Londonu nastoje da barem na neki način pokažu da mogu da razmišljaju jednako u interesu SAD kao i u interesu EU, pa šta se pokaže isplativijim.

Izgleda da je američki predsednik svoju politiku prema Grenlandu usmerio tako da bi, između ostalog, ispipao reakcije evropskih saveznika. Pozitivne i negativne. A već se priča i o budućnosti Islanda, čija je pozicija u Severnom Atlantiku, takođe, značajna u okvirima odbrambenog sistema NATO-a.

Mogućnost da Britanija ostane bez jasnijeg uticaja na severnim prostorima umanjuje i njen ugled u Evropi u celini. Sa Nemačkom i Poljskom, koje, svaka za sebe, ubrzano jačaju svoje armije, i Francuskom, koja deluje zbunjeno, u Londonu zaista imaju šta da preračunavaju.