Obamini deluju, Tadićevi tihuju

U čemu je razlika između Baraka Obame i Borisa Tadića? Obamina vlada ima 12 članova, a Tadićeva 27. I Obamini već deluju, a Tadićevi – tihuju. Vidaju rane od borbi za svoj deo budžetskog kolača.

Premijer je pobedio čak i zakone fizike. Postao je – nevidljiv. Da se Tadić ne oglasi o raznim pitanjima iz delokruga vlade – mi bismo bili obezvlađeni.

A, tek Krkobabić. Verovatno ćemo pre otkriti gde je Mladić nego gde je Krkobabić. Kažu da će rebalansa budžeta biti samo da bi se namakle pare za formiranje akcionog tima za hvatanje Krkobabića. Penzionerska majka u zemlju je propala. Ni rakljama ga ne možeš naći. Pošto je propisno izradio one čija je uzdanica bio. Zamrzavanjem penzija, uz vratoloman skok evra – pretvoriće bazu u prosjačku oazu. On, energični mesija, u svom je budžetu namakao toliko para za putovanja u inostranstvo da jednom mesečno može ići na put oko sveta. U interesu svoje baze ili svog, godinama primerenog, avanturističkog duha?

Jedini izuzetak je ministar za svašta – Rasim Ljajić – kome su natovarili na grbaču sve ono što ministri Srbi neće, ne smeju, ne mogu ili ne umeju da rade – ne samo sirotinju, radnike, žene, decu, invalide, socijalne slučajeve, penzionere, nego i Mladića i Hadžića, Hag, Bramerca, Holandiju i značajan deo evropskih integracija. Zato se svako racionalan danas pita šta će nam vlada, kad sve radi Rasim? Radio bi Rasim, ministar za svašta, još štošta, da mu se na vrat nije natovrzao čuveni ministar za ništa – Sulejman Ugljanin, koji sem što prima platu i plevi korov oko svoje fotelje – ne radi ništa drugo. Za razliku od ministra zdravlja Tomice Milosavljevića – koji nam se oglasio sa daleke Kube, na kojoj se brine o zdravlju Srba. Brine se toliko dugo koliko se Tito brinuo o bratstvu-jedinstvu. I mada se za Tita znalo da mu je mandat ograničen bar životom, za Tomicu ne postoji nikakvo uverenje. U pogledu dužine mandata.

A ministar prosvete, kad već ne može da se junači nad koalicionim partnerima i opozicijom, udario je po osnovcima. Kojima se usred školske godine menjaju pravila polaganja prijemnih ispita za srednje škole. Jerosnovci su pogodni za razračunavanje: nemaju pravo glasa, ne plaćaju porez i ne mogu da zaustave proizvodnju. Koja se kod nas već sama zaustavila.

Zato su se u jeku krize ućutali i giganti srpskog ekonomskog čuda: dvojac Đelić–Dinkić. Nisu obavešteni, ko Koštunica onomad. A šta su nam sve obećali? Na primer, Đelić godinama unazad obećava da ćemo sledeće ući na belu ,,šengen-listu”.

Nadase i Dinkić, koji se udidio, jer posle savatavanja njegovih skromno plaćenih kadrova u javnim preduzećima – šta mu je drugo ostalo nego povlačenje na rezervne položaje da ne bi čuo stihovi nove narodne junačke pesme: „Ide ekspert oko vlade, sigurno će da ukrade”.

Ali, Dinkić bar zna da je zaborav temelj svake uspešne politike u Srbiji. Zato je bolje ćutati i vladati. Parama od krizom očerupanog naroda. Kome su se poslanici smilovali pa će sada da puši jeftinije, pošto su poslanici shvatili da je bolje da narod puši nego da jede. Jer ko prestane da puši, jede više, na nervnoj bazi, pa je bolje da sirotinja puši, nego da troši pare na hranu. Zato će smanjenje akcize na cigarete nadoknaditi kažnjavanjem pronalazača raznih patenata, koji će održavanje svojih pronalazaka sada plaćati pet puta skuplje. E, kad hoće da budu pametni – nek plate. Umesto da budu u vladi – pa da naplate.

Zato ohrabruje vraćanje na javnu scenu tipičnog srpskog političara – Srećka Šojića. Siguran sam da, gledajući Šojića, Boris Tadić sam sebi u bradu često prozbori: „Menjaj ih, Borise, dok oni ne promene tebe”. Zato, gospodine predsedniče, budite hrabri – poslušajte svoj glas. Glas razuma.