Teritorijalne i verske pretenzije Mustafa efendije

„Svako čudo za tri dana”, odavno je rečeno, ali živimo u vreme kad se čuda u svetu, u Bosni pogotovo, događaju svakodnevno pa i češće. Mnogo šta se dogodi senzacionalno, izazove iznenađenje, čuđenje, zgražanje, a već sutradan ga potre nešto još gore, gurne u zaborav i ostavi bez neophodnog šireg kritičkog komentara. Retko se dešava da ista osoba, kao npr. Mustafa Cerić, marginalna i osobno i po tome koga danas predstavlja, u kratkom intervalu izbaci seriju budalaluka. Tako je krajem prošlog mesec eks reis Mustafa Cerić „pozvao Bošnjake da kupuju stanove u manjem entitetu”, a već početkom tekućeg predlaže „obnavljanje bosanske pravoslavne crkve”. 
Da su se ljudi vraćali na ognjišta to je normalno i nikome nije uskraćeno, ali je proces i brže i doslednije obavljen u Srpskoj nego u FBiH. Takođe, svako ima pravo da na slobodnom tržištu kupuje stanove ili zemlju i sagradi kuću gde god želi i u inostranstvu, a pogotovo u istoj državi, ma koliko bila nikakva. Ali, ako Cerić poziva pripadnike bošnjačke nacije da to masovno čine, onda se to logično tumači kao poziv na demografsku invaziju teritorije i naziva teritorijalna-etnička pretenzija na prostor na kojem je domicilan drugi narod. Zato se i zove Republika Srpska, a ne „građevinska zona za bošnjačke političke investicije”. Čitava EU zabavila se o jadu zbog masovnog priliva migranata, ljudi u nevolji druge vere, jezika, pisma, običaja, ponašanja, tradicije, kulture, „koji i kada bi hteli ne mogu ni u četvrtoj generaciji da se integrišu u evropsko društvo”, vajkali su se u interno još Kol i Tačerova. Belešku je sačinio prevodilac premijerke, a kancelar je izneo ideju o deportovanju migranata iza spoljnih granica EU u BiH. Dodik je dozvolio da migranti samo, bez zadržavanja, prođu kroz Srpsku u policijskoj pratnji. Orban migrantima nije dozvolio ni toliko. 
U nekad najvećem srpskom gradu posle Beograda, naguralo se uoči rata Sandžaklija, tokom rata muhadžera, a posle rata mudžahedina, selefija, šeika, migranata, tako da je Sarajevo postalo muslimanski kosmopolis sa zanemarljivim brojem hrišćana oba verozakona. Grad u kotlini dužinom presahle Miljacke postao je tesan kraj tolikih pridošlica, a zelenila, vidikovaca, vode, čistog vazduha u izobilju na uzvišenjima oko Srpskog Sarajeva. Trend kupovine nekretnina iz muslimanskog Sarajeva u Srpskom Sarajevu u poslednje vreme, možda i spontan, javno je registrovan i kao politički sumnjiv. „Stotinak stanova u poslednjih desetak godina”, navedeno je na zabrinutoj RTRS. Mustafa ef., gostujući na podkastu Hajat, protumačio je to kao „srpski pokušaj da muslimane sabiju u geto” i svoje pozvao: „Kupujte što više stanova u RS i u Banjaluci i Bijeljini...” Time je potvrdio srpske sumnje i brige. Zamislimo kakve bi to posledice moglo imati? Neposredne upravo po te bošnjačke doseljenike ili samo vikendaše, čak i zatečene starosedeoce, pa i one kojima je naprosto finansijski pristupačniji stan u Istočnom Sarajevu nadomak entitetske granice. 
Naći će se u istoj nevolji kao preostali Srbi u muslimanskom Sarajevu. Lokalnu srpsku reakciju na svakodnevne provokacije bošnjačkih medija i političara osetiće na svojoj koži, pa će pre ili kasnije prodati jeftinije nego što su kupili.. Na tom području sa srpske strane entitetske granice živi znatan procenat onih 150.000 prognanih iz predratnog Sarajeva i umeće bivšim komšijama da uzvrate tzv. sitnim terorom i zajednički život učine nepodnošljivim. 
Planovi o naseljavanju srpskih teritorija nisu novi. Svojevremeno je Izetbegović pozvao svoje zavičajce da se vrate u Šamac, pa su mu muhadžeri u Sarajevu odgovorili: „Hajde, ti se prvi vrati, pa ćemo svi za tobom.” Sejfudin Tokić kasnije, upravo uz potporu tada još aktivnog istog reisa Cerića, prijavio je stalni boravak u Banjaluci da bi dao primer drugima, ali bez efekta, pa se i sam vratio u Kanton. Mustafa ef. puca iz prazne puške ukoliko iza sebe nema neki arapski fond s viškom petrodolara i dugoročnim projektom širenju islama na hrišćanskom zapadnom Balkanu. Elem, inicijativa predstavlja još jedan Cerićev pokušaj da starim pričama pribavi novi publicitet. 
Još jedan takav Cerićev pucanj usledio je već 9 januara, valjda povodom rođendana Srpske, na internet portalu „Sloboda Bosna”. Da bi rešio problem što SPC nema granice na Drini, Mustafa ef. predlaže „obnavljanje bosanske pravoslavne crkve”, za koju tvrdi da bi „simbolisala prekid s monopolima i tutorstvima koja Bosnu decenijama drže u tuđim narativima i povratak principu da se bosanska duhovnost oblikuje u Bosni, za Bosnu i u lojalnosti bosanskoj istorijskoj državnosti”. Mustafa efendija kaže i da obnova „bosanske pravoslavne crkve” ne predstavlja ni provokaciju ni imitaciju, nego prirodan izraz istorijskog kontinuiteta i legitimnog prava Bosne i Hercegovine na vlastitu duhovnu samostalnost. Zlonamera je jasna, ali obrazloženje nije ni u Cerićevoj glavi. Čega „obnova”? Kakav „kontinuitet”? Koja „istorijska državnost”? „Imitacija” i „provokacija”? 
„Obnova” bi mogla da bude vezana za Kalajevu konstrukciju o srednjovekovnoj Crkvi bosanskoj koja sasvim sigurno nije bila džamijska nego nemanjićka i prethodila je Osmanskom osvajanju Bosne i konverziji neotpornog dela hrišćana na islam. O „bosanskoj istorijskoj državnosti i lojalnosti” tek nema smisla pričati, jer BiH je vazda bila ili okupaciona zona imperija ili korpus separatum unutar većih državnih celina. „Imitacija” jeste, jer oponaša pokušaje ustaškog poglavnika Pavelića da u NDH napravi hrvatsku pravoslavnu crkvu, pa i Mila Đukanovića da napravi montenegrijsku pravoslavnu crkvu, s Mirašem Dedeićem kao prvosveštenikom. Nije problem naći nekog raspopa, propalog studenta teologije, nevernika ili naprosto hohštaplera, koji će uz odgovarajuće privilegije prihvatiti da bude patrijarh, a ni državi koja stoji iza te gluposti da sagradi bogomolje. No, nema crkve bez vernika. „Provokacija” takođe jeste utoliko što bi i neko u „manjem entitetu” mogao, utuk na utuk, da napravi Srpsku IVZ, a za reis ulemu u Banjaluci takođe bi se našlo mušterija. Još pre petnaestak godina predviđao sam da bi, po analogiji s Montenegrom, i u Sarajevu mogla nekom pasti na pamet bosanska pravoslavna crkva, ali nisam se setio, iako je bilo više nego očekivano, da će promotor biti ef. Cerić. 
Nevolje s Mustafa efendijom nastale su kada mu je posle skoro deset godina istekao već ko zna koji mandat na čelu IVZ, a on nije mogao da se pomiri da se reis po isteku funkcije vraća među obične vernike. Izetbegović je za života bio lokalni kalif i verska i svetovna vlast, glavni i u SDA i u IVZ. SDA je, naime, bila i verska stranka, a IVZ i politička organizacija. Tek kad je Alija otišao na ahiret, Mustafa se razmahao, jedno vreme manipulisao tenzijama između bošnjačkih stranačkih lidera, gurao je Silajdžića kontra Bakiru, Bakira kontra Tihiću. Jedno vreme je važilo da na izborima pobeđuje onaj koga podrži reis. Kada ga se IVZ rešila, bio je oglasio da skida fes i ahmediju i kandiduje se za Predsedništvo BiH, a onda se bacio na formiranje Svetskog bošnjačkog kongresa, išao u Vatikan kod pape za blagoslov. Negde u to vreme papa Benedikt se povukao s titulom pape emeritusa, pa su duhovite Sarajlije i njega u sprdnji titulisale „reis emeritus”. A sklonom svakojakim šejtanlucima najviše bi mu priličilo „šejtan harambaša, najgori od svih šejtana”. 
Šta je hteo da postigne Mustafa ef.? Da pošalje avaz ummi kako muslimani jesu potisnuti iz Gaze, ali da se u Bosni šire i potiskuju hrišćanske komšije u Republici Srpskoj! Da ohrabri muslimane da, iako su u dubokoj defanzivi, mogu da priprete kaurskim komšijama! Da ojača politički uticaj islamske zajednice (IVZ) u predizbornoj kampanji! Da sebe lično politički oživi kao uticajnu personu u predizbornim nadmetanjima Bakira i Trojke! Naravno, pre svega ovo poslednje, a usput i ostalo. 
Pošto se od Mustafine inicijative zvanično ogradila IVZ, koju predvodi aktuelni reis Husein efendija Kavazović, ovaj bivši se moguće kandiduje za reisa paradžematlija, pripadnika nepriznatih „divljih” džemata, prema kojima je oduvek bio bolećiv. 
*Akademik, profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista