Navijamo li za Jelenu Dokić

Jelena Janković i Ana Ivanović su izneverile naša očekivanja na Međunarodnom prvenstvu Australije u tenisu. Oči ljubitelja sporta kod nas su ostale uprte samo u Novaka Đokovića kao poslednju nadu da jutra uz njih nisu bila uzaludna. Ali, navijamo li mi i za Jelenu Dokić ili ne?

Naša nekadašnja reprezentativka u 9,30 časova bije bitku za polufinale s Ruskinjom Dinarom Safinom. Krcati „Rod Lejver”, jedan od najsvetijih hramova „belog sporta”, dočekaće je još jednom kao neprikosnovenu junakinju Australije. Na „teniskom kontinentu” tamni slava svojevremeno najboljeg igrača na svetu Lejtona Hjuita, koji ni na vrhuncu igračke moći nije uspeo da u Melburnu postane prvi domaći pobednik posle Marka Edmondsona (1976). Na njega se čekalo dugo, isuviše dugo, ali je temperamentni teniser ovaj put potrošio sav kredit kod publike. Dokićeva joj je udahnula novu nadu.

Možda se život ni s jednom teniserkom nije poigrao tako surovo kao s njom, a sada joj se sve vraća na najlepši mogući način. Ako je to sudbina, onda je njenom voljom Dokićeva pronašla izlaz iz igračkog i životnog lavirinta ne kod nas nego u zemlji koja ju je primila pod svoje skute i kada je pobegla od ratnog vihora i još jednom, kada je s izneverenim očekivanjima odbacila naš pasoš i ponovo uzela australijski. Njen preporod se ovih dana događa pred očima širokog auditorijuma, na radost Australijanaca i tamošnjih teniskih otaca, koji su je oberučke prihvatili kada je nedvosmisleno odlučila da raskrsti s našim naravima. Oni su verovali u nju, ona je verovala u sebe.

Možda Dokićeva, koja u aprilu puni 26 leta, nikada ne oseti slast šampionske slave, možda se nikada ne domogne četvrtog mesta na svetskoj listi na kojem je bila još pre šest i po godina, možda joj danas bude preprečen put među četiri najbolje gde se našla na Vimbldonu i Olimpijskim igrama 2000 – ona je danas uzor kako nepokolebljiva čelična volja u sportu vraća na pravi put.

(/slika2)Kada se vratila u Srbiju potkraj 2001, dočekana je na sva zvona. Trebalo je to da bude i primer kako se mlada, uspešna sportistkinja vraća iz belog sveta u domovinu u kojoj se uspostavlja demokratski poredak posle sloma Miloševićevog režima. Zašto je Dokićeva odlučila da posle samo jedne sezone u našem državnom timu (2004) odbaci naše državljanstvo i prihvati nomadski život, ona najbolje zna, ali da li se bar neko u ovoj zemlji oseća krivim što je to ispalo tako.

Nije li Dokićeva, makar imala i privatne razloge zbog kojih je donosila neke životne odluke, i dalje mogla da bude naša teniserka i da se sada njen preobražaj dešava na radost poklonika sporta kod nas. Kada je posrtala, pala je u zaborav, ali se njen nesumnjivi talenat ponovo rasplamsao. Za to nismo imali strpljenja, a iz sećanja ju je potisnuo i nezadrživi talas u našem tenisu.

Sada, možemo samo da imamo pojedinačne simpatije prema njoj, nikako to nije kolektivni osećaj opijenosti kakav su izazvali naši teniski junaci, ili pak nesimpatije, ali nikako ne možemo da je osudimo zbog toga što Australiju smatra domovinom i s ponosom nosi njenu zastavu.

Možemo, u tom svetlu, da budemo srećni što se pod našim barjakom nadmeću teniseri ili plivač Milorad Čavić. Kada naš olimpijski junak negoduje što nema slobodnih termina za trening u beogradskim bazenima, jer su u njima rekreativci, to čini s punim pravom. Kada, pak, pokreće pitanje stana koji mu je obećala država, onda se upliće u mrežu koju u našoj zemlji pletu kandže političkog i svakojakog drugog marketinga. U nju se možda nesvesno zavrzla i Dokićeva pre nekoliko godina. Tako se rađa mogućnost da se sreća traži na drugim meridijanima. Dokićeva više nije naša. Nikada više.

Goran Anđelić

-----------------------------------------------------------

Đokovićeve reči, Verdaskovo delo

Samouverenost najboljeg britanskog tenisera Endija Mareja, četvrtoplasiranog na svetskoj listi, nije imala pokriće. Hladnokrvni i nadahnuti Španac Fernando Verdasko (15. mesto) pobedio ga je u osmini finala Međunarodnog prvenstva Australije s 2:6, 6:1, 1:6, 6:3, 6:4. Tako je Škotu stavljeno na znanje da još nije kadar da osvoji „gren-slem” titulu. Teren je napustio pokunjen.

Šampionski nerv sigurno čuči u Mareju, koji je sjajnim igrama od Vimbldona prošle godine postao prvi pratilac vodeće trojke Nadal-Federer-Đoković, ali je posle poraza već u četvrtom kolu u Melburnu valjda i njemu jasno da su najveći turniri „belog sporta” jedno, a takmičenja na kojim uzima trofeje pobeđujući i bolje plasirane od sebe nešto drugo.

Na prethodnom turniru za „gren-slem”, Međunarodnom prvenstvu SAD, plenio je igrom, domogavši se finala preko Argentinca Del Potra u četvrtfinalu, a potom i preko Nadala, kome je održao čas iz odbrane. Teret meča za trofej ga je salomio pa je posustali Federer spasao sezonu sa ubedljivih 6:2, 7:5, 6:2, osvojivši titulu peti put uzastopno. Na Olimpijskim igrama u Pekingu nešto ranije, a to je takmičenje na kojem se takođe igra za šampionsku slavu, nije makao dalje od prvog kola, pošto ga je najbolji teniser Tajvana Lu pobedio sa 2:0 u setovima.

Marej je u Melburn došao osokoljen pobedama na egzibicionom turniru u Abu Dabiju i zvaničnom takmičenju u Dohi. Federera je savladao oba puta u polufinalu, a u glavnom gradu Ujedinjenih Arapskih Emirata i prvi „reket” sveta Nadala u finalu. Od Đokovića je bio uspešniji u poslednja dva okršaja, na mastersima u Sinisnatiju i Kanadi, posle četiri uzastopna poraza. Njegova igra na startu godine je zaista mnogo obećavala, a pojedine kladionice su ga proglasile glavnim pretendentom na tron u Melburnu.

Tako nisu smatrali Federer i Đoković, a Marej im je posle plasmana u treće kolo odbrusio: „Kada neko kaže da ima i većeg favorita od njih dvojice, onda oni sami sebe proglase favoritima”. Verdasko je samo pretočio u delo Federerove i Đokovićeve nepodeljene reči. Marej jeste mnogo zreliji kao igrač, ali nije sazreo za najviše domete.

Protivnik španskog tenisera u četvrtfinalu je Francuz Žo Vilfrid Conga (7), koji je očekivano savladao Amerikanca Džejmsa Blejka (10) sa 6:4, 6:4, 7:6 (7:3). Nadal je lako izašao na kraj s najboljim čileanskim teniserom Fernandom Gonzalezom (14) sa 6:3, 6:2, 6:4. U francuskom duelu Gael Monfils (13) zbog povrede šake je predao meč Žilu Simonu (8) pri vođstvu sa 6:4, 2:6, 6:1. Do finala Nadal će biti na velikim iskušenjima, prvo protiv neugodnog Simona, a ako ga savlada, onda verovatno protiv Conge.