Alžir optužuje Francusku za kolonijalne zločine

Parlament Alžira podario je Francuskoj božićni „poklon”. Alžirska Narodna skupština 24. decembra jednoglasno je usvojila zakon koji francusku kolonizaciju severnoafričke zemlje između 1830. i 1962. godine kvalifikuje kao „zločin države”. Zakon pripisuje Francuskoj Republici „pravnu odgovornost za kolonijalnu prošlost i tragedije koje je izazvala” i zahteva od Pariza „zvanično izvinjenje”. 
Dokument alžirskog parlamenta ima 27 članova i detaljno navodi „kolonijalne zločine”. Tu spadaju „fizičko i psihološko mučenje”, „vansudska pogubljenja”, „deportacije civila u sušna područja”, „prisilno preobraćenje u katoličanstvo” i „sistematsko prisvajanje bogatstva”. Posebno se pominju nuklearne i hemijske probe po Alžiru. 
Zakon proglašava sve ove radnje zločinima „bez zastarevanja”. Govori se, takođe, o pravu Alžira na „potpunu i pravednu nadoknadu” za počinjenu materijalnu i moralnu štetu. Zahtev je i čišćenje zemljišta bivših poligona za smrtonosne probe, kao i vraćanje trezorskih sredstva otetih prilikom francuskog zauzimanja samostalne države Alžir 1830. 
Predsednik parlamenta Ibrahim Bugali izjavio je da zakon „šalje jasnu poruku kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Nacionalno sećanje Alžira ne može biti izbrisano, niti se može o njemu raspravljati”, poručio je Bugali. 
U zakonu je predviđena kazna za one koji „opravdavaju ili veličaju” kolonizaciju. Služenje tzv. Harkija, Alžiraca, francuskim kolonijalistima tokom rata za nezavisnost, opisano je kao „veleizdaja”. 
Prethodno je krajem novembra u glavnom gradu Alžira održana konferencija o kolonijalnim zločinima u Africi. Veliki kontinentalni događaj organizovan je u skladu sa odlukom Skupštine Afričke unije (AU) iz februara 2025. Takođe i predlogom predsednika Alžira Abdelmadžida Tebuna o sazivanju konferencije posvećene temi AU za prošlu godinu „Pravda za Afrikance i ljude poreklom iz Afrike putem reparacije”. 
Na konferenciji su ministri, pravnici, istoričari, univerzitetski profesori i stručnjaci iz Afrike, sa Kariba i iz drugih regiona razmotrili osnaživanja jedinstvene kontinentalne pozicije o istorijskoj pravdi, reparacijama, vraćanju kulturne baštine i očuvanju kolektivnog pamćenja. Alžirski ministar spoljnih poslova Ahmed Ataf ukazao je u uvodnom govoru da Afrika „ima pravo da zahteva formalno i nedvosmisleno priznanje zločina počinjenih nad njenim narodima tokom kolonijalnog perioda”, za koje zemlje kontinenta i dalje „plaćaju visoku cenu u vidu izolacije, marginalizacije i nerazvijenosti”. 
Dokument s preporukom „razviti pravne mehanizme za kriminalizaciju kolonizacije u međunarodnom pravu” biće predstavljen na samitu AU u februaru 2026. Alžirske diplomate nameravaju da formiraju panafrički konsenzus o kolonijalizmu, a zatim ga promovišu u Ujedinjenim nacijama i međunarodnim sudovima. Kolonije u severnoj Africi uspostavljali su još stari Grci i Rimljani i neke su opstajale vekovima. Međutim, definicija kolonijalizma u Africi usredsređuje se na evropska osvajanja država i društava na drugom po veličini kontinentu na Zemlji, u tzv. Jagmi za Afriku (1884–1914) tokom ere novog imperijalizma. Postepena dekolonizacija Afrike usledila je posle Drugog svetskog rata 1945, a poslednja u nizu je Namibija, koja je 1990. izborila nezavisnost od Južnoafričke Republike. 
Kolonizatori Afrike bile su Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Portugalija, Španija, Belgija i Italija. Evropske kolonije uspostavljane su radi ekonomske eksploatacije i vađenja prirodnih resursa i znatno su uticale na afrička društva. Suzbijanje autonomije zajednica poremetilo je lokalne običaje i dovelo do nepovratne promene afričkih socioekonomskih sistema. 
Inicijativa s konferencije u Alžiru ukorenjena je u istorijskom nasleđu te države. Najprostranija država na kontinentu s blizu 47 miliona stanovnika platila je visoku cenu francuskog kolonijalizma i od 1962, kada je izborila nezavisnost, duboko je privržena odbrani dostojanstva, sećanja i prava afričkih naroda. 
Alžir je bio pod francuskom okupacijom duže od 130 godina. Između invazije započete 1830. i konačnog osvajanja 1875. Francuzi su ubili do milion Alžiraca, među tadašnjim stanovništvom od tri miliona ljudi. 
Mnogi istoričari smatraju da je to genocid. Primer je 1852, koju Alžirci nazivaju „prazninom” – mnogi gradovi su bukvalno opustošeni posle ubistava. Drugo ime za 1852. je „godina vreća”, jer su Francuzi hvatali ljude i zakopavali ih žive u džakovima. 
Suzbijajući lokalno stanovništvo vojnom silom, Francuska je istovremeno slala doseljenike iz čitave Evrope, uključujući i neskriveno kriminalne elemente. Na kraju je broj kolonizatora dostigao milion. 
U oktobru 2021. u Alžiru je navedeno da je 5,6 miliona sunarodnika umrlo tokom francuske kolonijalne vladavine. Međutim, neki istoričari veruju da je tj broj veći od 10 miliona. 
Francuzi su izgladnjivali alžirske zarobljenike, iѕbacivali ih iz helikoptera u letu i bacali u more s tegovima okačenim o noge. Politika Pariza prema koloniji sprovedena je po principu „spržene zemlje”. Francuska vojska, uništavajući čitave gradove i sela, nije skrivala želju da „uništi sve što nam ne puzi pred nogama, kao psi”. 
Posle Drugog svetskog rata, zločini Francuza u Alžiru nisu smanjeni. Od 8. maja do 26. juna 1945. kolonijalne trupe su organizovale pogrom u gradovima Setifu i Gelmi, ubivši više od 30.000 muslimana. Zločin se smatra prekretnicom koja je dovela do ustanka 1. novembra 1954. i izbijanja rata okončanog nezavisnošću Alžira, 5. jula 1962. 
Tokom revolucionarnog rata poginulo je više od 1,5 miliona Alžiraca. Dokumentovani su slučajevi u kojima je francuska vojska koristila batinanje, električne šokove, opekotine i silovanja. Francuska je 2018. zvanično priznala da je mučenje bilo „sistematsko i rutinsko”. 
Od 1960. do 1966. Francuska je sprovela 17 nuklearnih ispitivanja po alžirskoj Sahari. Pariz je izjavio da su eksplozije izvršene u „nenaseljenom području”. 
Međutim, desetine hiljada Alžiraca bile su izložene zračenju. Lokalno stanovništvo i dalje trpi posledice, rak, urođene mane i slepilo. Francusko Ministarstvo odbrane priznalo je da je povređeno 27.000 ljudi. Prema nezavisnim procenama, broj žrtava nuklearnih ispitivanja dostigao je 60.000. 
Jugoslavija je od početnih akcija alžirskih ustanika iz Fronta nacionalnog oslobođenja (FLN) snažno podržala njihove ciljeve i postojano pomagala oslobodilačku borbu FLN, napisao je jedan od veterana jugoslovenske i srpske diplomatije, ambasador Danilo Milić. Po Miliću, to je bio deo celovite jugoslovenske politike pune pomoći oslobađanju kolonizovanih naroda, od Indokine preko teritorija u Podsaharskoj Africi, do portugalskih prekomorskih poseda i juga Afrike. „Jugoslovenski narodi pružili su sve vrste nesebične pomoći svim ovim zemljama, što se i danas pamti”, ukazao je u studiji „Međunarodna afirmacija FLN i doprinos Jugoslavije” ambasador Milić, koji je kao mladi diplomata bio uključen u te delatnosti. 
Novi alžirski zakon ima nekoliko ciljeva. Jača državni stav prema istorijskom pitanju, čini osnovu politike istorije sećanja i istovremeno jača diplomatski signal Francuskoj. Politički značaj je očigledan – Alžir nastoji da temu kolonijalnog nasleđa prenese u prostor međunarodnog prava.

*Novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista