Hram u spo­men jo­gi­ju če­lič­ne vo­lje

Od na­šeg spe­ci­jal­nog iz­ve­šta­ča

Ah­me­da­bad – Je­dan od naj­ve­ćih in­dij­skih hra­mo­va na­šeg do­ba, Sva­mi­na­ra­jan Ak­šar­dam, na­la­zi se u Ah­me­da­ba­du, u dr­ža­vi Gu­dža­rat, na ju­go­za­pa­du pot­kon­ti­nen­ta, sme­šten ne­da­le­ko od re­ke Sa­ba­mar­ti. Kom­pleks pra­vljen od „gu­sto is­pre­ple­te­nog” ka­me­na pe­šča­ra kao ak­šar­dam – što zna­či bož­je pre­bi­va­li­šte, ujed­no je mu­zej po­sve­ćen hin­du­i­stič­kom re­du Sva­mi­na­ra­jan, ko­ji no­si na­ziv po svom osni­va­ču jo­gi­ju Sva­mi­ju (1781–1830), ob­ja­snio je vo­dič Šem­se­din Han uče­sni­ci­ma Kon­gre­sa evrop­skih no­vi­na­ra u In­di­ji.

Ka­ko bi nas upo­znao s ve­ro­va­njem Sva­mi­ja, u bi­o­sko­pu kom­plek­sa ko­ji je gra­đen 13 go­di­na i otvo­ren 1992. kao tu­ri­stič­ka atrak­ci­ja, pu­stio je film o od­ra­sta­nju nje­go­vog sled­be­ni­ka s kra­ja 19. ve­ka ko­ji u že­lji da po­sta­ne jo­gi sa 14 go­di­na na­pu­šta si­ro­ma­šni dom i bos pre­la­zi Hi­ma­la­je. Če­lič­ne vo­lje, ko­ju je ja­čao pe­ša­če­ći i spa­va­ju­ći pod ve­drim ne­bom, ka­ko ova pri­ča go­vo­ri, za­u­sta­vljao je raz­be­sne­le ti­gro­ve da ne upa­da­ju u pla­nin­ska se­la. Sta­nov­ni­štvo ga je pro­gla­si­lo sve­cem, a ka­da je po­stao te­o­log i uči­telj, osim neo­p­hod­nog ba­lan­sa du­ha i te­la, pro­po­ve­dao je mo­ral­ni, lič­ni i so­ci­jal­ni bo­lji­tak u in­dij­skom dru­štvu. Ta­ko­đe, bor­bu pro­tiv za­la, ka­kvi­ma je sma­trao spa­lji­va­nje udo­vi­ca i dru­ge kult­ne rad­nje zlo­sta­vlja­nja že­na.

Slič­nih pri­ča o hra­brim gu­ru­i­ma sled­be­ni­ci­ma Sva­mi­ja, ko­ji ga sma­tra­ju ma­ni­fe­sta­ci­jom bo­ga Kri­šne, baš kao i Sva­mi­na­ra­jan hra­mo­ve, ko­je oni i da­lje po­di­žu, ima pre­gršt ši­rom In­di­je, ali i sve­ta. Tre­nut­no se, za­hva­lju­ju­ći za­vid­nim pri­ku­plje­nim sred­stvi­ma aso­ci­ja­ci­je BAPS, na­sta­le na dru­štve­no-spi­ri­tu­a­li­stič­kom uče­nju Sva­mi­na­ra­ja­na, gra­di sli­čan ve­li­ki hin­du kom­pleks u Pa­ri­zu, u Uli­ci ve­ra, a za­vr­šen je i gran­di­o­zni hram u Ame­ri­ci, u Ro­bin­svi­lu, za ko­ji su dva mi­li­o­na ku­bi­ka pe­šča­ra do­ba­vi­li In­du­si sa ce­le pla­ne­te.

U iz­grad­nji kom­plek­sa u Ah­me­da­ba­du uče­stvo­va­lo je vi­še od če­ti­ri hi­lja­de vo­lon­te­ra iz ce­log sve­ta, ra­de­ći oko 8.000 bes­plat­nih sa­ti.

„Hra­mo­vi su dom Sva­mi­na­ra­ja­na i nje­go­vih na­sled­ni­ka ko­ji su ra­zna ote­lo­tvo­re­nja vr­hov­nog stvo­ri­te­lja Bra­me, po ka­sni­je raz­vi­je­nom troj­stvu hin­du re­li­gi­je. Oni se sma­tra­ju več­nim bož­jim slu­ga­ma i ide­a­li­ma sve­to­sti i oda­no­sti”, ka­že vo­dič, po­zi­va­ju­ći da po­že­li­mo sve naj­bo­lje svo­jim po­ro­di­ca­ma i ze­mlja­ma iz ko­jih po­ti­če­mo dok kao po­ča­sni go­sti na ob­re­du bo­ka­lom vo­de za­li­va­mo sve­ti­li­šte.

Ol­ta­ri po­sve­će­ni bo­žan­stvi­ma na­la­ze se u garb­ha­gru­hu ili unu­tra­šnjem sve­ti­li­štu i na nji­ma je u ovom hra­mu, na či­joj se grad­nji oči­gled­no ni­je šte­de­lo, mno­go po­zla­te. U Dvo­ra­ni vred­no­sti pri­ka­za­ni su de­ta­lji iz ži­vo­ta de­ča­ka Nil­kan­ta, ka­sni­je no­vog jo­gi­ja (ju­na­ka ani­mi­ra­nog fil­ma), od sta­kle­nih hod­ni­ka do mo­sto­va od ko­nop­ca, s ne­bom od op­tič­kih vla­ka­na iz­nad džun­gli i pla­ni­na, oči­gled­no ka­ko bi se stvo­ri­la at­mos­fe­ra na­bi­je­na iz­ne­na­đe­nji­ma. Sve­ti­li­šte se, ina­če, na­la­zi u man­di­ru, ka­ko zo­vu glav­no zda­nje, ko­je je sr­ce kom­plek­sa.

„Man­dir je kod nas In­du­sa po­ku­šaj da se Bo­gu po­nu­di bez­vre­me­ni mi­ran dom ko­ji oda­je po­čast nje­go­voj sla­vi, a ujed­no je nje­gov iz­gled oda­va­nje po­ča­sti tra­di­ci­o­nal­noj hin­du­i­stič­koj ar­hi­tek­tu­ri. Pro­jek­to­van je u skla­du sa drev­nim in­dij­skim trak­ta­ti­ma o ar­hi­tek­ton­skoj na­u­ci, ko­ji se zo­vu ’Šil­pa ša­stre’. Pre­ma nji­ma su man­di­ri hra­mo­va di­zaj­ni­ra­ni ta­ko da ima­ju gran­di­o­zne pro­por­ci­je i pre­po­zna­tljiv stil re­zba­ri­ja i je­din­stve­nu kon­struk­ci­ju u ko­joj ne­ma upo­tre­be cr­nih me­ta­la”, pri­ča Han.

Ak­šar­dam man­dir, ili glav­no pre­bi­va­li­šte Bo­ga, sa­sto­ji se od 97 gu­sto iz­re­zba­re­nih stu­bo­va, 17 ukra­še­nih ku­po­la, 200 ka­me­nih gre­da i čak 57 ka­me­nih pa­ra­va­na, ka­ko nam je pre­ci­zno na­bro­jao. Ima i 256 sta­tua du­hov­nih lič­no­sti u hin­du­i­zmu. Ina­če, man­dir se uz­di­že 33 me­tra u ne­bo, pro­sti­re 40 me­ta­ra u ši­ri­nu i 73 u du­ži­nu. U nje­mu se, kao i u ce­lom ovom mu­zej­skom hin­du kom­plek­su, o pra­zni­ci­ma oku­plja ve­li­ki broj ver­ni­ka, ali se i odr­ža­va­ju va­žne ma­ni­fe­sta­ci­je. Obi­la­ze ga ver­ni­ci, ali i tu­ri­sti ce­log sve­ta.

Na kra­ju na­šeg obi­la­ska, za­jed­no sa nji­ma bi­li smo u pu­bli­ci za ve­ći­nu nas još ne­vi­đe­nog sve­tle­ćeg vo­de­nog spek­ta­kla. Vi­deo pri­kaz Bo­ga smr­ti Ja­me, ko­ji vla­da pod­zem­nim sve­tom (sa glum­cem u po­za­di­ni) dok mu se iz pu­bli­ke obra­ća ma­li glu­mac u ulo­zi de­ča­ka kog je otac pri­neo kao žr­tvu, uz efek­te vo­de i sve­tlo­snih zra­ka ra­znih bo­ja, do­ča­ra­va „ono­stra­ni svet” u ko­jem se rad­nja od­vi­ja. De­čak tra­ži da nje­go­va po­ro­di­ca po­ži­vi još i bu­de sreć­na, na šta mu Ja­ma ob­ja­šnja­va da smrt ne po­sto­ji, u skla­du s ve­ro­va­njem u po­nov­no ra­đa­nje. Vi­so­ka teh­no­lo­ška do­stig­nu­ća uči­ni­la su svo­je, pa se i pu­bli­ka iz pr­vih re­do­va pre­stra­ši na se­kund ka­da „va­tra” iz „pa­kla” stig­ne do nje, dok br­zo ne shva­ti da je u pi­ta­nju vo­da. Tu­ri­stič­ki štos ili pri­ča o ve­ro­va­nju u več­ni ži­vot, tek pu­bli­ka je na kra­ju ra­do­sno po­hr­li­la da se sli­ka sa de­ča­kom glum­cem kao po­bed­ni­kom.