Beli most – simbol ljubavi ili turskog zadužbinarstva

Vranje – I pre nego što će potpasti pod Osmansku okupaciju 1427. godine, koja će potrajati duže od četiri i po veka – do oslobođenja 1878. godine, Vranje nije i neće biti poznato po varoškim mostovima. To i zbog toga što jednostavno kroz grad protiče samo Vranjska reka, pa je tek nekoliko mostova nad vodenim tokom ove rečice koja sve češće leti ostane bez vode.

Pa ipak, jedan most je simbol Vranja. Beli most. Njegova silueta nalazi se kao motiv na mnogim slikama ovdašnjih likovnjaka. Most je simbol turističke organizacije grada, za njega se i danas vezuju različita predanja i legende koje oplemenjuju egzotikom istoriju Vranja. Most je bio inspiracija pesnicima i književnicima ne samo iz Vranja već i svih onih koji su ovde bar jednom boravili.

Pre tačno dve decenije, ulaganjem 1,4 miliona dinara most je detaljno rekonstruisan i sačuvan od urušavanja. Radi se o objektu osmanskog nasleđa sa svim odlikama orijentalnog načina gradnje i oblikovanja. I teško da bi jedan ovakav most u gradu koji nije prepoznatljiv po rekama zaslužio toliku pažnju i postao u neku ruku simbol Vranja da istorijom ili predanjem nije vešto ukomponovan u legendu iz vremena Osmanske okupacije varoši.

Kada se Selim-begu, bogatom Turčinu koji je živeo pored Vranjske reke, rodila kćerka Ajša, proročice su joj predvidele da će se zaljubiti u Srbina. Otac je pazio na svaki dan odrastanja svoje mezimice, kako se proročanstvo ne bi ostvarilo. Ajša je odrastala iza visokih zidina kuće jedino slušajući zvuk frule pastira Stojana koji je svakodnevno prolazio sa stadom ovaca. Kada ga je prvi put videla Ajša se zaljubila u njega, a Selim-beg se setio predskazanja proročica. Kada je sreo Ajšu i Stojana zagrljene pored Vranjske reke pucao je iz puške na Stojana, ali je pogodio Ajšu koja se bacila na mladića kako bi ga zaštitila. Oboje su ostali na mestu mrtvi u zagrljaju, pa nesrećni Turčin odlučuje da na mestu gde je ubio svoju kćer i njenog mladića podigne most od belog mermera preko Vranjske reke.

Tahir ili „lična karta” objekta koji su osmanski graditelji ostavljali na svim javnim mestima govori konkretno o samom mostu. Rečenice na mermernoj ploči mosta raspoređene su u četiri reda sa hidžretskom 1260. godinom, što po zapadnjačkom kalendaru znači da je most podignut 1844. godine.

Profesor dr Hasan Kaleši, orijentalista i islamolog, 1960. godine preveo je tekst sa tahira na mostu u Vranju koji glasi: „Dobrotvor i dobročinitelj, onaj koji žudi za rajem i visokim sistemom. Ajša-hanum, kći roba večnog. Neka njoj i njenim roditeljima oprosti sve grehe.”

U nastavku teksta stoji: „Ovaj most se zove Beli most i služi za olakšicu. Vode koje teku ispod njega služe ljudima za zdravlje. Prolaznici neka prođu još jednom da se o tome uvere. O, Muhamede, izabraniče, posreduj za vlasnika mosta.”

Vranjanci i njihovi gosti više vole da uživaju slušajući legendu o Belom mostu. Izgrađen je 34 godine pre nego što će 31. januara 1878. godine Vranje biti oslobođeno od Osmanske vlasti. Vremena okupacije u Vranju će ostaviti mnogo istorijskih tragova, ali i legendi svojstvenih orijentalnim mitovima koji su imali svoje autentične junake među ovdašnjim Srbima i Turcima.