„Ni­sam ni­kad ni po­mi­sli­la da de­te mo­že da me opljač­ka”, re­kla nam je apo­te­kar­ka ko­joj su ne­dav­no na rad­nom me­stu u cen­tru gra­da tri ma­lo­let­ni­ka ukra­la nov­ča­nik. Tog da­na „tro­jac” de­ča­ka, ne sta­ri­jih od 12 go­di­na, ojadio je i rad­ni­cu u obli­žnjoj tra­fi­ci i još jed­nu apo­te­ku u bli­zi­ni. Se­ri­ja pljač­ki i raz­boj­ni­šta­va ovih obje­ka­ta po­če­la je još pro­šle go­di­ne i na­sta­vi­la se i ove. Opet su na uda­ru far­ma­ci­je zbog če­ga su po­je­di­ni vla­sni­ci po­če­li da an­ga­žu­ju i fi­zič­ko obez­be­đe­nje.

„Ma­li” lo­po­vi pljač­ka­ju ta­ko što ula­ze u gru­pi, bi­ra­ju ka­da su za­po­sle­ni sa­mi, bez mu­šte­ri­ja i uglav­nom „ope­ri­šu” u ve­čer­njim sa­ti­ma jer mo­gu la­ko da po­beg­nu. Uzi­ma­ju pa­zar, no­vac iz ka­se ili iz ta­šni rad­ni­ca. De­ša­va­lo se da bu­du i na­sil­ni pa se de­si­lo da su jed­nu od apo­te­kar­ki ču­pa­li za ko­su i šu­ti­ra­li. Gru­pi­ce ovih mla­dih raz­boj­ni­ka či­ne ne sa­mo de­ča­ci, već i de­voj­či­ce. A po nji­ho­voj ode­ći i obu­ći ne mo­že da se za­klju­či da do­la­ze iz po­ro­di­ca lo­šeg imo­vin­skog sta­nja.

– Ta tri de­ča­ka u apo­te­ku su ušla usred be­la da­na. Pro­mu­va­li su se po lo­ka­lu, a po­tom po­šli ka ma­ga­ci­nu. Ka­da sam ih pi­ta­la šta že­le, oni su krat­ko od­go­vo­ri­li „ni­šta, ni­šta”. I dok sam trep­nu­la, ušli su u ma­ga­cin, uze­li mi nov­ča­nik iz ta­šne i is­tr­ča­li na­po­lje. Osta­la sam u šo­ku. Ni­sam us­pe­la ni da re­a­gu­jem – pri­ča ona i is­ti­če da je ima­la sre­će jer su lo­po­vi po­sle kra­đe ba­ci­li nov­ča­nik. Na­šla ga je ne­ka de­voj­ka, vi­de­la do­ku­men­ta i vra­ti­la joj ga pa ni­je osta­la bez lič­ne kar­te i va­žnih pa­pi­ra.

Po­sle osta­lih pljač­ki u kra­ju, ali i dru­gim apo­te­ka­ma u istom lan­cu, u ovaj obje­kat uve­de­no je obez­be­đe­nje. Od ta­da ni­je bi­lo kra­đa.

– Vi­đa­mo slič­ne klin­ce ka­ko se vr­te ovu­da, ali ka­da ugle­da­ju rad­ni­ka obez­be­đe­nja ne ula­ze u apo­te­ku – ka­že ona.

Ova­kvi i slič­ni in­ci­den­ti ni­su usa­mlje­ni. Naj­go­re je što ma­lo­let­ni raz­boj­ni­ci sve vi­še u svo­jim na­pa­di­ma pri­me­nju­ju si­lu. Oni igra­ju na kar­tu da ih šti­ti za­kon i da pred nje­go­vim „oči­ma” pre­kr­šaj­no i kri­vič­no „ne po­sto­je”.

A si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma se na­la­ze za­po­sle­ni iz­i­sku­ju vi­sok ste­pen kon­tro­le i ve­li­ku do­zu opre­za. Za­po­sle­ni se pi­ta­ju ka­ko da re­a­gu­ju u ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma, šta sme­ju da ura­de, da li ima­ju pra­vo da se bra­ne ako na njih ne­ko na­sr­ne...

Sa­vet svih ko­ji se ba­ve bez­bed­no­šću je­ste da se u slu­ča­ju pljač­ke osta­ne mir­no, da se ne re­a­gu­je jer je ži­vot čo­ve­ka uvek na pr­vom me­stu. Ipak, si­tu­a­ci­je ka­da do­đe do na­pa­da tre­ti­ra­ju se za­kon­ski dru­ga­či­je.

– Po­lo­žaj za­po­sle­nih u ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma ni­je, kao što je uobi­ča­je­no, re­gu­li­san rad­no­prav­nim, već kri­vič­nim pro­pi­si­ma. Ka­ko se kri­vič­no pra­vo pri­me­nju­je pre­ma svim gra­đa­ni­ma pod­jed­na­ko, ni­je od zna­ča­ja da li je na­pad­nu­to li­ce u rad­nom od­no­su ili ne, kao ni pre­ma či­joj imo­vi­ni, ži­vo­tu ili te­le­snom in­te­gri­te­tu pljač­kaš de­lu­je, od­no­sno gde se to od­i­gra­va, na ne­či­jem rad­nom me­stu, uli­ci ili u sta­nu – ka­že Ivan Č. Du­zlev­ski, advo­kat u advo­kat­skoj kan­ce­la­ri­ji „Fi­la”.

Osim op­šte na­po­me­ne da je lič­na bez­bed­nost za­po­sle­nog uvek is­pred za­šti­te imo­vi­ne po­slo­dav­ca, on is­ti­če da sva­ko li­ce ima pra­vo na nu­žnu od­bra­nu.

– De­lo pred­u­ze­to kao neo­p­hod­no po­treb­no od stra­ne na­pad­nu­tog li­ca (ov­de žr­tve – za­po­sle­nog) pre­ma na­pa­da­ču (pljač­ka­šu, na­sil­ni­ku) ka­ko bi on od se­be ili dru­gog li­ca od­bio isto­vre­me­ni ili ne­po­sred­no pred­sto­je­ći pro­tiv­prav­ni na­pad ni­je kri­vič­no de­lo. Neo­p­hod­ni uslo­vi da nu­žna od­bra­na is­klju­či po­sto­ja­nje kri­vič­nog de­la su da­kle: da je na­pad tre­nu­tan, od­no­sno da oči­gled­no pred­sto­ji, da ga ne pred­u­zi­ma ovla­šće­no li­ce (npr. po­li­ca­jac u vr­še­nju slu­žbe­ne du­žno­sti) i da je od­go­vor na pljač­ku sra­zme­ran (npr. da se na pret­nje ne­na­o­ru­ža­nog pljač­ka­ša re­a­gu­je upo­tre­bom va­tre­nog oruž­ja). Ako ma­kar je­dan od ovih uslo­va ni­je is­pu­njen, ka­že­mo da su pre­ko­ra­če­ne gra­ni­ce nu­žne od­bra­ne, što u na­šem pri­me­ru zna­či da će za­po­sle­ni za „pre­ja­ku” od­bra­nu kri­vič­no od­go­va­ra­ti, ali ga sud u za­vi­sno­sti od okol­no­sti slu­ča­ja mo­že bla­že ka­zni­ti ili čak, ako je bio u sta­nju ja­ke raz­dra­že­no­sti ili pre­pad­nut zbog na­pa­da, i oslo­bo­di­ti od ka­zne (ta­kva psi­hič­ka sta­nja se ina­če pred su­dom utvr­đu­ju me­di­cin­skim ve­šta­če­njem) – ob­ja­šnja­va Du­zlev­ski.

On is­ti­če da na­še pra­vo po­zna­je i gra­đan­sko hap­še­nje u smi­slu sa­vla­da­va­nja ot­po­ra i li­še­nja slo­bo­de pljač­ka­ša od stra­ne ci­vi­la do do­la­ska po­li­ci­je.

– Ka­da su u pi­ta­nju ma­lo­let­ni pljač­ka­ši, va­žno je raz­dvo­ji­ti kri­vič­nu od­go­vor­nost pljač­ka­ša od mo­gu­će od­go­vor­no­sti žr­tve za pre­ko­ra­če­nje nu­žne od­bra­ne. Sa­mo de­ca do na­vr­še­ne 14. go­di­ne ži­vo­ta kri­vič­no ne mo­gu od­go­va­ra­ti. U tim slu­ča­je­vi­ma, iz­u­zet­no i pod od­re­đe­nim okol­no­sti­ma, mo­že se otvo­ri­ti pi­ta­nje gra­đan­ske (ma­te­ri­jal­ne), čak i kri­vič­ne od­go­vor­no­sti nji­ho­vih ro­di­te­lja ili li­ca ko­ja ih is­ko­ri­šća­va­ju, pri­me­ra ra­di zbog oči­gled­no lo­šeg vas­pi­ta­nja i za­pu­šta­nja de­te­ta, pod­sti­ca­nja na vr­še­nje kri­vič­nih de­la... Ka­da se ra­di o pi­ta­nju da li je do­pu­šte­no od­bra­ni­ti se od ma­lo­let­nog pljač­ka­ša, pa bio on i de­te, to sva­ka­ko ni­je spor­no. Osim u oči­gled­nim, te­ško za­mi­sli­vim si­tu­a­ci­ja­ma, ni­ko ne mo­že bi­ti kriv što to­kom pljač­ke na­pa­da­ča ni­je pr­vo pi­tao da li je pu­no­le­tan, a po­tom se bra­nio – re­kao je Du­zlev­ski.

Po­ja­ča­ti me­re bez­bed­no­sti

Mi­ni­star­stvo unu­tra­šnjih po­slo­va je, zbog po­ve­ća­nog bro­ja kra­đa u ko­ji­ma uče­stvu­ju ma­lo­let­ni­ci, iz­da­lo upo­zo­re­nje za­po­sle­ni­ma u tr­go­vin­skim objek­ti­ma da obra­te pa­žnju ka­da u lo­ka­le ula­zi vi­še de­ce bez prat­nje ro­di­te­lja. Oni su ape­lo­va­li na za­po­sle­ne da u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da ove gru­pi­ce uđu u nji­ho­vu rad­nju ne od­la­ze od pul­ta sa ka­som i da tu de­cu u bi­lo kom de­lu objek­ta ne osta­vlja­ju bez vi­zu­el­nog nad­zo­ra. 

Da sve, ipak, ne bi osta­lo na za­po­sle­ni­ma, na nji­ho­vom po­na­ša­nju i pro­ce­ni ri­zi­ka, va­žno je i da vla­sni­ci pre­du­zmu bez­bed­no­sne me­re. Me­đu nji­ma je i uvo­đe­nje rad­ni­ka obez­be­đe­nja, ka­me­ra, ugrad­nja vra­ta ko­ja se te­ško otva­ra­ju, uvo­đe­nje pa­nik-ta­ste­ra, ka­ko bi po­li­ci­ja ili ne­ko pred­u­ze­će za obez­be­đe­nje bi­li oba­ve­šte­ni o po­ku­ša­ju pljač­ke.