Pilule za lilule

Kriza je vazda bila prilika za razne vrste opsenara i lažnih spasilaca da izađu na javnu scenu i nude spasonosna rešenja. A običan svet je lako i brzo prihvatao jednostavna rešenja smućkana od malo „šećerne vodice”, poneke travke i „dva prsta” praha od sušenih krilaca slepog miša. Ni u vreme aktuelne ekonomske krize ne manjka takvih narodnjačkih iscelitelja i ekonomskih nadrilekara, a omiljeni pacijent kojeg bi da „izleče” je kragujevačka „Zastava”.

Iz jedne takve političke „ordinacije” izašao je recept smišljen da ako je moguće stranka nešto ušićari, a usput su propisani i gorki i slatki lekovi. Gorka tableta je pokušaj obračuna s političkim neistomišljenicima, odnosno onima koji su doveli „Fijat” u Kragujevac, pa se predlaže da tog svetskog proizvođača automobila što pre treba najuriti iz „srca Šumadije”. A slatka pilula je zapravo kopi-pejst preporuka da država Srbija, po ugledu na neke druge zemlje u svetu, potroši „malo” para (kojih inače nema) poreskih obveznika za proizvodnju automobila koji su se nekada pravili u „Zastavi”.

Tako se, između ostalog, u pretenciozno naslovljenom receptu „Krizni program za ’Zastavu’ 2009/10” predviđa obnavljanje proizvodnje „juga” i „zastave 101” u obimu od 10.000 do 13.000 vozila godišnje i nastavak proizvodnje „zastave 10” po važećem ugovoru sa „Fijatom”. Predlog i količine zvuče zaista impozantno usred najžešće krize svetske auto-industrije, ali je pitanje ko će i zašto će neko da kupi baš te dve mašine koje se pretenciozno nazivaju automobilima. 

Sledi zatim takozvano zasenjivanje prostote. Predlaže se, naime, da država Srbija po ugledu na državu Nemačku kupcima da subvencije od 1.500 evra za kupovinu „juga” i 2.500 evra za „zastavu 10”. I još se predlaže da vlada donese uredbu po kojoj se činovnici u javnoj upravi i javnim preduzećima mogu voziti samo u fijakerima marke „Zastava”.

Sejanje iluzija i širenje lažne nade u vremenima krize nikako nije patriotski čin, naprotiv – to je samo političko šibicarenje. U konkretnom slučaju prećutkuje se, recimo, ključni detalj – da je kragujevačka „Zastava” propala mnogo pre sadašnje ekonomske krize i da nikakve subvencije po ugledu na Nemačku nemaju ekonomskog smisla. Lepo zvuči predlog da Srbija koristi mere Nemačke u amortizovanju krize prema auto-industriji, ali je problem što „Zastava” nije u položaju u kojem su „Mercedes Benc” ili „Folksvagen”. Te kompanije su bile uspešne pre krize i država ih nije subvencionisala, a kragujevačka fabrika automobila je i pre krize bila neizlečivi bolesnik čija je jedina šansa da preživi bila integracija sa „Fijatom”.

A obavezivanje državnih organa da se voze u „kragujevačkim fijakerima” nije pomoglo ni Slobodanu Miloševiću ni Božidaru Đeliću da spasu „Zastavu”.