„Moć prirode" i moć novca

Na ulasku u prostoriju redakcije „Moć prirode” (eko-revije za zdrav život) u Bulevaru Zorana Đinđića 110, u hodniku, na jednom stalku prostrta je nekakva tkanica. Na njoj je izvezeno: „Moć prirode”, sa cvetićima okolo. To je čitateljka ovog časopisa izvezla i poslala redakciji, na poklon.

Šta mislite, koliko ima časopisa na svetu koji se mogu pohvaliti ovakvim priznanjem?

Časopis „Moć prirode” čitao sam od nastanka, 1992. redovno, sve dok ga jednog dana, pa nedelja i meseci više nisam viđao izloženog u novinarnicama. Zatrpala ga je štampa s ratnim pokličima pa i ona o životu pevačica, glumica, kriminalaca.

Pre neki dan ponovo sam ga ugledao u izlogu. Kao da sam video đurđevak posle duge zime.

„Moć prirode” unosio je mirise, lepote i uputstva  za život i u vreme smrti. Dokazivao je da postoji život, običan, normalan, pravi, i onda kada se sve okrenulo natraške. Treba li mrzetikomšiju ili orezati voće? Kako se pravi Molotovljev koktel ili kako se kuva pekmez?

Posetio sam ih bez najave. Dobar dan, dobar dan. I tada sam u hodniku video pomenutu tkanicu. A bila je subota, kad je u redakciji bio samo Dragisav Filipović, osnivač i dugogodišnji urednik, najstariji član.

„Moć prirode” kroz godinicu dana biće punoletan, ako se punoletstvo računa po našim, ljudskim merilima. I ako dotle opstane. Kao i još nekoliko sličnih časopisa.

Pojavili su se, naime, licencni časopisi koji se prodaju po ceni koja je niža čak i od troškova štampanja (damping), sa sadržajem koji je u velikoj meri skinut sa Interneta, ali lepo upakovan.

„Moć prirode” prodaje se za 90dinara, a jedan od licencnih, koji je i na našem tržištu, za 29 dinara. Nijedan časopis od oko 60 strana, u boji, na Zapadu, kaže Dragisav, nije jevtiniji od pet evra. Kada to znamo, šta drugo možemo pomisliti, nego da je namera licencnih časopisa da naše cenom potisnu i sasvim uguše, a da onda – kada „Moć prirode” i slični nestanu – cene podignu na realan nivo.

Na neki način, liči to na urušavanje naših fabrika čija vrednost s godinama pada toliko da je na kraju stranci kupe u bescenje.

Kako u impresumu piše, redakcija „Moći prirode” sastoji se od gotovo trideset ljudi (samo troje je stalno zaposleno) od kojih su trojica profesori-doktori, četvoro diplomirani inženjeri, trojica doktori nauka a isto toliko je i magistara. Oni su stalno u vezi sa čitaocima kojima daju savete iz svojih oblasti, ne samo posredstvom tekstova u novinama, već i lično, pismom, ili telefonom.

Ništa to ne vredi kada se više prodaje onaj koji je jeftiniji, a kada se više prodaje, ima veći tiraž, a kada ima veći tiraž i oglašivači ga hoće. I tako u krug.

Videvši da će nestati, redakcija „Moći prirode” krajem prošlog meseca obratila se za pomoć ministarstvima poljoprivrede, zdravlja i ekologije. Napisali su da su jedini časopis koji se bavi proizvodnjom i upotrebom hrane, a uz to i ekologijom, a pred gašenjem su. I dodali: „Nažalost, ova specijalizovana revija kao da je šund, kao da ne pomaže već odmaže narodu. Država je ignoriše...”.

Morao sam se nasmejati. Ovi stvarno kaskaju za vremenom, pomislio sam. Pa da su šund, živeli bi kao bubreg u loju. A pomaganje narodu? Svi koji su to, kroz istoriju, iskreno želeli, nisu dobro prošli. No, to je druga priča.

Opstali bi, vele u pismu, ako bi im ministarstvo platilo štampu (oko 1.600 evra mesečno). To bi ministarstvu bilo jevtinije nego da izdaje sopstveni časopis. I raspolagali bi prostorom za informisanje proizvođača i potrošača. Tražeći okrilje pod kojim bi preživeo „Moć prirode” se sličnim pismom obratio i „Politici” AD i „Delta maksiju”. Odgovorio je samo ministar za ekologiju. Kaže da će u martu biti konkurs za dodelu para nevladinim organizacijama, pa...

„Moć prirode” vene. A lako može ponovo procvetati. Ako se nađe kogod imućan, a s interesom da ga uzme pod svoje ili da mu bude redovan darodavac: ja vama pare, a vi meni... po dogovoru.