Ruski povratak u Avganistan

Da li je Rusija spremna da se vrati u Avganistan, na mesto svog istorijskog poraza?

Nije, naravno, reč o nekoj novoj vojnoj intervenciji, sličnoj onoj sovjetskoj iz osamdesetih godina prošlog veka (1979–1989). I pored činjenice da u međuvremenu u centralnoazijskoj državi rat, praktično, i nije prestajao, ovaj put se radi, isključivo, o – poslu.

Povratak Rusa na prostore na kojima su skoro deceniju preživljavali pravu golgotu, na aktuelnosti je dobio nakon prošlonedeljne inauguracije novog predsednika SAD. Naime, Barak Obama je kao jedan od svojih prvih strateških ciljeva zacrtao okončanje rata protiv talibana (ovaj put u režiji Vašingtona) koji, prema svim nezavisnim procenama, ništa dobro nije doneo ni jednoj od strana u sukobu. Prema rečima ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva, Moskva je spremna da mu u tome svesrdno pomogne, naravno, pod određenim uslovima.

Ali vratimo se malo u prošlost.

Trauma sovjetskog doba

Sovjetska intervencija osamdesetih godina u Avganistanu predstavljala je „drugarsku pomoć” tamošnjoj vladi koju je predvodila Marksistička narodna demokratska partija, a koja je muku mučila sa izrazito jakim Islamskim mudžahedinskim pokretom. Cela priča se odvijala u kontekstu tada aktuelnog „hladnog rata”, tako da mudžahedinima nije bilo teško da za svoju borbu obezbede podršku i konkretnu pomoć od strane SAD, Saudijske Arabije, Pakistana i drugih muslimanskih zemalja. Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer je pre neku godinu čak izneo tvrdnju da je Vašington, koji se u to vreme suočavao sa iranskom revolucijom i iračko-iranskim ratom, prema ideji kongresmena Čarlsa Vilsona svesno namamio SSSR u centralnoazijsku ratnu klanicu.

Zvanično, tokom intervencije su poginula 14.453 sovjetska vojnika. Ali psihološka trauma koju su zbog ovog rata doživljavali građani širom SSSR-a daleko je prevazilazila broj izgubljenih života. Bio je to njihov Vijetnam, najcrnja noćna mora. Kada je, na primer, pre dve godine u Kijev stigao poziv da se, u okviru koalicionih snaga, i ukrajinski vojnici upute na avganistansko ratište, šok je bio potpun. Mediji su bili preplavljeni dramatičnim podsećanjima na ratni užas osamdesetih.

Avganistan je u žižu javnosti dospeo posle 11. septembra 2001. i terorističkog napada Al Kaide na Njujork i Vašington. Sedmog oktobra iste godine SAD su zajedno sa Velikom Britanijom protiv talibanskog režima osumnjičenog za podršku sledbenicima Osame Bin Ladena pokrenule ofanzivu pod imenom „Trajna sloboda”. Razultat ove operacije nije se razlikovao od, već pomenute, ruske intervencije: previše mrtvih, premalo slobode. Ukratko, dosadašnje američko angažovanje u Avganistanu ocenjeno je kao potpuni promašaj.

Plan Baraka Obame da udvostručenjem broja američkih vojnika na ovom frontu okonča posao ne izlazi mnogo iz okvira logike kakvu je do sada primenjivala vašingtonska administracija, i, definitivno, ne obećava uspeh. U Moskvi to dobro znaju i zato pomoć koju nude Vašingtonu ima sasvim specifičnu cenu. „Pomoći ćemo vam, ali zaboravite na članstvo Ukrajine i Gruzije u NATO-u i instaliranje raketnog štita u Poljskoj i Češkoj”, poručeno je jasno iz Kremlja.

Sličan ton imao je i nedavni susret Dmitrija Medvedeva sa Kurmanbekom Bakijevom, predsednikom Kirgizije u čijoj je prestonici Biškeku smeštena važna američka vazduhoplovna baza sa oko hiljadu i po vojnika, formirana u okviru operacije „Trajna sloboda”. Analitičari su razgovor dvojice šefova država ocenili kao uvod u zatvaranje pomenute baze. Oglasio se, međutim, i Dejvid Petreus, komandant oružanih snaga SAD na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji, tvrdnjom da Amerikanci ne samo da neće otići iz Kirgizije nego će i povećati broj svojih vojnika na čak 30.000. Ovo je, međutim, shvaćeno kao dokaz da, i pored svih želja, u Vašingtonu ni izbliza nemaju jasnu strategiju obračuna sa talibanima.

Preko preče...

Ali zašto su Amerikacima neophodni Rusi?

Ukratko, reč je o tome da najpogodniji putevi za snabdevanje naoružanjem američkih trupa u Avganistanu idu preko ruske teritorije. Alternativnih pravaca, jednostavno, nema. Nedavne posete Petreusa Avganistanu, Pakistanu, Kirgiziji, Kazahstanu, Turkmeniji i Tadžikistanu dale su tek polovične rezultate. U igri je, naime, takozvana kaspijska maršruta koja podrazumeva pravac kroz Gruziju i Azerbejdžan a zatim morskim putem do kazaške luke Aktau i dalje preko teritorije Uzbekistana do Avganistana.

Naizgled komplikovano, ali izvodljivo. U stvarnosti, malo verovatno. Naime, da bi dobili mogućnost da transportuju naoružanje navedenim pravcem, Amerikanci moraju da imaju odobrenje svih država kaspijskog regiona. A jedna od njih je – Iran. Ceo plan, dakle, pada u vodu.

Jedini izlaz ostaje Rusija. A ona je svoju cenu učešća u američko-avganistanskom sukobu jasno istakla.