Zapadni lideri pohrlili u Peking: velika igra za „Srednje carstvo" je u toku

Četvorodnevna poseta britanskog premijera Kira Starmera Pekingu predstavlja više od protokolarnog događaja. Reč je o prvom putovanju jednog britanskog lidera u Kinu posle osam godina i jasnom signalu da London, ali i širi Zapad, preispituju dosadašnji konfrontacioni pristup prema Pekingu. Starmer se tako pridružio sve dužem nizu zapadnih državnika koji su od početka godine posetili „Srednje carstvo“ ili najavili skore posete.

Početkom januara u Pekingu je boravio kanadski premijer Mark Karni, u prvoj takvoj poseti jednog kanadskog lidera posle gotovo decenije. Taj put je u Otavi ocenjen kao otvaranje nove faze odnosa, sa akcentom na strateško partnerstvo, širenje trgovine i međusobnih investicija. Ubrzo potom, krajem januara, kinesku prestonicu je posetio i finski premijer Peteri Orpo, koji je iz Pekinga poneo jasnu poruku da Kina Finsku ne doživljava kao rivala, već kao partnera.

Februar donosi nastavak ovog diplomatskog talasa. Poseta nemačkog kancelara Fridriha Merca već je potvrđena, a najavljuju se i drugi zapadni lideri. Sve to ukazuje na sinhronizovani napor da se odnosi sa Kinom stabilizuju i postave na pragmatičnije osnove.

U osnovi ovog zaokreta nalazi se sve jasnija svest u evropskim prestonicama i u Kanadi da dugotrajna politička konfrontacija sa Pekingom vodi ekonomskoj samoizolaciji. Istovremeno, na Zapadu je sve uočljivija i ekonomska napetost unutar samog savezničkog bloka, pre svega u odnosima sa Sjedinjenim Državama. Politika usmerena isključivo na sopstveni interes, koju sprovodi Vašington, primorava evropske zemlje da traže alternative i da svoje spoljnoekonomske strategije grade samostalnije.

U tom kontekstu, Kina se sve češće posmatra kao neophodan oslonac, a ne kao pretnja. Kao najveća svetska ekonomija, ona nudi ogromno tržište i investicione mogućnosti koje evropska privreda ne može da ignoriše. Zbog toga se sve otvorenije govori o potrebi da se preispitaju ranije uvedene sankcije i da se obnove ekonomske veze sa partnerima od kojih se Zapad poslednjih godina udaljio.

Ovaj proces ima i širi geopolitički značaj. Aktivniji dijalog Zapada sa Pekingom indirektno otvara pitanje odnosa sa Rusijom. Evropski lideri ne mogu da zanemare činjenicu da ruska ekonomija, uprkos pritiscima, pokazuje otpornost i da trgovinska razmena Moskve sa prijateljskim zemljama raste. Uz to, Rusija ostaje važan potencijalni snabdevač energentima i drugim resursima, bez kojih je dugoročan razvoj Evrope teško zamisliv.

Zato se u diplomatskim krugovima sve češće govori o tome da bi približavanje Kini moglo vremenom da olakša i postepeno „odmrzavanje“ odnosa sa Moskvom, mada geopolitičke okolnosti za sada sprečavaju brze pomake. Paralelno s tim, Zapad ulazi u „veliku igru“ za kinesko tržište: evropske i severnoameričke zemlje nastoje da ponude Pekingu alternative u snabdevanju energijom, robom i uslugama, kako bi osigurale što bolju poziciju u budućoj ekonomskoj arhitekturi.

Posete Pekingu takođe otkrivaju razlike u pristupu Kini unutar Zapada. Dok je politika Vašingtona, koju personifikuje Donald Tramp, dugo bila obeležena strategijom pritiska i uslovljavanja, evropske zemlje sada pokušavaju da se repozicioniraju i Kinu predstave kao partnera, pa čak i kao protivtežu američkom uticaju. Time žele da demonstriraju veću spoljnopolitičku samostalnost i da zaštite interese svojih kompanija koje posluju na kineskom tržištu.

Iako se tokom ovih poseta povremeno pokreće i pitanje da li bi Peking mogao da utiče na Moskvu u vezi sa ukrajinskim sukobom, kineska pozicija ostaje uravnotežena i uzdržana. Kina insistira na diplomatskom rešavanju sporova i odbija da se direktno meša u vojne konfrontacije u kojima formalno ne učestvuje.

Sve u svemu, učestale posete zapadnih lidera Pekingu svedoče o tihoj, ali značajnoj promeni kursa. Posle godina oštre retorike i blokovskih podela, pragmatizam i ekonomski interesi ponovo izbijaju u prvi plan, najavljujući moguću prekompoziciju globalnih odnosa u kojoj će Kina igrati centralnu ulogu.