Ministar pravde priznao da nešto ozbiljno ne funkcioniše u Crnoj Gori

Emisija u kojoj je ministar pravde Crne Gore, Bojan Božović govorio o slučaju odbeglog Miloša Medenice otvorila je mnogo više pitanja nego što je dala odgovora. Ali upravo u tome leži njena najveća težina: prvi put je jedan visoki predstavnik izvršne vlasti, bez uvijanja, praktično priznao da unutar sistema bezbednosti i pravosuđa Crne Gore postoji dubok i strukturni problem.

Ocenjujući da je reč o „mnogo složenijem slučaju nego što se na prvi pogled čini“, crnogorski ministar pravde Bojan Božović faktički je potvrdio ono što se u javnosti odavno naslućuje: bekstvo Miloša Medenice nije incident, već simptom. Simptom sistema koji ne funkcioniše onako kako bi morao u državi koja tvrdi da je posvećena vladavini prava.

Podsećajući da je Zakonom o krivičnom postupku jasno definisano da je Uprava policije nadležna za sprovođenje mera nadzora, Božović je ukazao na jaz između normativnog okvira i realnosti. Formalno, mehanizmi postoje. Suštinski, oni očigledno nisu dovoljni za najsloženije predmete organizovanog kriminala. Kada ministar pravde kaže da su postojeća zakonska rešenja nedovoljna, to nije pravnička fusnota, već politički alarm.

Posebno je značajna njegova opaska o pritvoru. Inicijativa Pokreta Evropa sad i Demokratske Crne Gore da se maksimalno trajanje pritvora za najteža krivična dela produži sa tri na pet godina nije prošla, jer za nju nije dobijeno zeleno svetlo Evropske komisije. Božović je otvoreno priznao da je u predmetima organizovanog kriminala i ratnih zločina često nemoguće doći do presude u roku od tri godine. U prevodu, sistem je postavljen tako da daje prednost formalnim rokovima, a ne suštinskoj pravdi.

Najava da su izmene ZKP-a ponovo upućene Evropskoj komisiji i da se očekuje pozitivno mišljenje, kako bi se postupci vodili brže i kako bi se do prvostepenih presuda dolazilo i do godinu i po ranije, pokazuje da je i sama Vlada svesna dubine problema. Ali istovremeno otkriva i ograničeni suverenitet u kreiranju ključnih bezbednosno-pravosudnih rešenja.

Posebno upečatljiva bila je ministrova izjava da ne bi bio iznenađen ako i druga lica pod merama nadzora pokušaju bekstvo ukoliko se sistem hitno ne popravi. To više nije politička analiza, već direktno upozorenje. Kada ministar pravde jedne države javno kaže da očekuje nova bekstva od pravde ako se nešto ne promeni, onda je jasno da problem nije u pojedincima, već u strukturi.

Odbijajući da licitira da li je u slučaju Medenice postojala organizovana grupa, Božović je ostavio institucijama da daju odgovore. Ali sama činjenica da se takva mogućnost uopšte ozbiljno razmatra dovoljna je da pokaže razmere krize.

Slučaj Miloša Medenice, kako ga je predstavio ministar pravde, tako postaje ogledalo sistema. A ono što se u tom ogledalu vidi jeste priznanje da u državi Crnoj Gori nešto suštinski nije zdravo – i da se bez dubokih i hrabrih rezova ta trulež neće sama od sebe zaustaviti.