Uništavanje prodajnih galerija slika

Do pre dvadesetak godina u Beogradu je bilo bar desetak prodajnih galerija likovnih dela više nego danas. Od toga su pristojno živeli vlasnici galerija i nekoliko hiljada umetnika, takozvanih slobodnih – u smislu da niko sistemski nije brinuo o njihovoj egzistenciji.

Onda se neko setio da uvede izvozne dozvole za svaku sliku, grafiku ili crtež koji se prodaju, tobože brinući o nacionalnom interesu, jer su umetnička dela proglašena nacionalnim blagom. Do tada je strani turista, oduševljen kvalitetom, ali i cenama likovnih dela, jednostavno ulazio u galeriju, kupio ono što mu se dopada i nastavljao put.

Danas je neophodno dobiti dozvolu Ministarstva kulture, koja košta nešto više od deset evra, a iako je procedura elektronska, traje znatno duže od strpljenja većine stranih kupaca, koji nemaju vremena za birokratske zavrzlame. Da li se time punio budžet Ministarstva kulture – teško, jer je promet praktično pao na nulu, ali je zato načinjena nepopravljiva šteta.

Time je oslabljeno ionako krhko interesovanje za pravu umetnost, a sami umetnici su egzistencijalno ugroženi. To je posledica odluka koje su donete na osnovu saveta onih koji su vlast na to podsticali. Postmoderna, antiumetnička praksa globalnih razmera, nedodirljiva kao sveto pismo, prepoznala je u radu tih galerija opasnost po opstanak žive likovne kulture, a čini se da je na meti bio i sam fizički opstanak umetnika koji se nisu priklonili dominantnim postmodernim tokovima u kulturi.

Danas smo tu gde jesmo: poeziju čita onoliko ljudi koliko ima pesnika, a na izložbe slika dolazi onoliko publike koliko ima istinskih umetnika skrajnutih van javnosti i gurnutih u materijalnu bedu.

Galerije likovne umetnosti bile su nacionalno dobro koje je uništeno. Ako su, po nečijem mišljenju, prevaziđene klasične slike, onda je prevaziđena i tišina ateljea živih i mrtvih umetnika, sa sve manje izgleda da će njihova dela ikada biti izložena i da će doprineti makar deliću duhovne obnove kojim pojedinac može da parira lavini veštačke inteligencije.

Veštačka inteligencija ima podršku naprednih tehnologija, a naša ljudska svest ima intuiciju – svojevrsni unutrašnji „kvantni kompjuter” – koji je danas gotovo potpuno potisnut i umrtvljen. Savremena naučna saznanja o epigenetskim mehanizmima pokazuju da život neprestano menja način na koji se naša DNK izražava, a da suptilni uticaji, poput umetnosti, emocija i kreativnog iskustva, snažno podstiču učenje i prilagođavanje izazovima svakog vremena.

Povratak galerija bio bi samo jedan od koraka koji se može učiniti bezbolno, kako bismo, ne čekajući globalna naređenja, sami učestvovali u obnovi stvarne snage sopstvenog uma i kulture.

Tomislav Suhecki,

slikar