Prvi naučnik u svojoj porodici

Magistar farmacije, specijalista kozmetologije, doktorand i asistent na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Nišu na Katedri za farmaciju, na užoj naučnoj oblasti farmaceutska tehnologija i biotehnologija – Milica Martinović, student generacije koji u indeksu nema ocenu manju od deset i nosilac brojnih priznanja, odnedavno je stala u red pobednica nacionalnog konkursa „Za žene u nauci” za izvanredan doprinos nauci. Ona je prvi naučnik u svojoj porodici, a novogodišnja želja joj je da početkom nastupajuće 2026. godine odbrani doktorsku disertaciju.

– To je veliki zalogaj. Skoro pet godina traje taj put od traženja teme za disertaciju, razmišljanja, razmatranja, izvođenja eksperimenata koji ne uspevaju... Bavljenje naukom veoma je izazovan i nimalo lak posao, pogotovo zato što nas ljudi oko nas često ne razumeju, kao ni to čime se mi bavimo, a i naši rezultati često ne reflektuju koliki trud je zapravo uložen u njih. Pa evo, i u vrhunskim međunarodnim časopisima neki prosečan rad ima 15 do 20 stranica koje se pročitaju za pola sata, a da se taj rad napiše bili su potrebni sati, dani, nedelje, meseci, mnogo ponavljanja eksperimenata, mnogo nerviranja, čak i razmišljanja o promeni posla... Nagrade kao što je „Za žene u nauci” zapravo su omaž celom tom trudu koji se ne vidi i razlog su da se dobitnice osećaju kao dive – sumira za „Politiku” Martinovićeva.

Njeno istraživanje utire put budućnosti kozmetike u harmoniji sa prirodom i naukom. Namera joj je da stvori multifunkcionalne dermokozmetičke proizvode koji neće samo umanjivati vidljive znakove starenja već i čuvati funkciju i ravnotežu kože, posebno u uslovima hroničnog stresa. Biće to ostvarenje sna svake dame, što ne i gospode.

– Iz te oblasti pišem i doktorsku disertaciju, bavim se istraživanjem koje se pretežno fokusira na dermokozmetičke preparate, pri čemu akcenat stavljam na primenu sirovina prirodnog porekla. Na moj naučni rad uticale su neke druge žene u nauci. Pre svega, profesorka Ivana Nešić, sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu, moja mentorka, koja je zajedno sa mnom radila na celoj ideji, na doktorskoj disertaciji. Pored nje, izdvojila bih još neke žene u nauci koje su uticale na mene. To su profesorke Vesna Savić i Marija Tasić Kostov sa moje uže naučne oblasti. Takođe, Vanja Tadić i Ana Žugić iz Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić” – ističe Martinovićeva.

Devojčicama koje bi želele da se bave naukom, ali još vagaju da li da se u tu avanturu upuste, strepe da li se od nauke može živeti u Srbiji i da li posvećenost naučnom radu ostavlja prostor i za porodicu i ljubav osim prema istraživanju, Milica poručuje da treba da se bave onim što vole, da je tačno da nauka baš i nema radno vreme i da se dosta posla nosi kući.

– Dobra organizacija vremena je ključna da biste mogli da se bavite čime hoćete, pa i naukom, a i da imate vremena za drage ljude i aktivnosti koje volite van posla. Ali ako volite to što radite, onda to nije teško, zapravo kao da nije posao. Kada sam bila mala, htela sam da budem naučnica. Nisam mogla da znam da će to zaista i da se desi. Išla sam korak po korak. Prirodne nauke sam volela još u osnovnoj i srednjoj školi i išla na takmičenja. Bilo je logično da upišem i fakultet koji je vezan za prirodne nauke, a farmacija kao čitava nauka i filozofija o leku bila mi je jako interesantna i htela sam da se bavim tako nečim. Kada sam završila fakultet, upisala sam doktorske studije. Pošto sam imala prosek deset i bila najbolji diplomac, fakultet me je prepoznao i zaposlio kao saradnika u nastavi i tako je krenula moja priča – ilustruje Martinovićeva.

Međutim, kada ima slobodnog vremena, to treba da se iskoristi, naglašava ona i dodaje da ga najradije provodi sa dragim ljudima, u krugu porodice i sa prijateljima koji je, kaže, najviše i podržavaju.