Zaglibljenost u močvari (života)

Polazeći od komada „Gospođa Olga” Milutina Bojića, napisanog 1914. godine, ibzenovske psihološke i porodične, građanske drame, koja nenametljivo i vešto postavlja pitanja izvitoperenih porodičnih vrednosti, lažnog morala, dubokog licemerja i ružnog koristoljublja u brakovima, odnosa između istina i laži, kao i nasleđenih dugova, reditelj Jug Đorđević stvara scenski vrlo vrednu i autentičnu predstavu savremenih značenja (dramaturgija Đorđe Kosić). U Bojićevu dramu zatvorene strukture su uključeni fragmenti narodne bajke „U cara Trojana kozje uši”, koja metaforički takođe govori o skrivanju/otkrivanju istine i posledicama izbora istinitog/lažnog života. Predstava počinje pod upaljenim svetlima u celoj sali, tako da i gledaoci budu naročito osvetljene, izbistrene svesti, dok glumica koja igra služavku Mariju i naratorku (Smiljana Marinković), preplićući tokom cele radnje ove dve uloge, pripoveda legendu o caru Trojanu. Zatim se svetla gase i počinje izvođenje Bojićeve drame, dok će se i kasnije, u bitnim dramskim momentima, vraćati pažnja publike na značenja i motive legende o caru sa kozjim ušima, dajući tako i poželjni dramaturški balans, odnosno utvrđujući postojanost i doslednost ovog postupka i ideje, preplitanja stvarnog i bajkovitog.

Režija je takođe vrlo precizna i delikatna, izrasta iz stilizacije, uslovnosti, koji jednu u načelu realističku dramu prevode i na polje metaforičkog, poetskog jezika, što između ostalog opravdava i korišćenje sastojaka bajki. Vizuelni nivo predstave potvrđuje stilsko opredeljenje, imajući u vidu da scenska radnja nije, prema očekivanjima, smeštena u građanski salon, već u neko polje, konkretnu i metaforičku močvaru koja davi aktere, utvrđenu prućem, grupisanim stabljikama koje prekrivaju pozornicu (scenografija Dragana Purković Macan, kostim Velimirka Damjanović). Scensku igru i atmosferu uopšte karakteriše specifična ceremonijalnost, građena kroz preciznost pokreta i autentičnost prisustva glumaca na sceni, što takođe uspostavlja te metaforičke slojeve značenja, bitno šireći psihološke temelje igre.

Takođe, scenska iluzija se postojano i diskretno brehtovski ruši; pored uvođenja paralelne pripovesti o caru Trojanu, naratorka nam se na početku predstave obraća direktno, želi nam dobro veče i dobrodošlicu na predstavu „Gospođa Olga”. Na taj način se na samom početku razbijaju tradicionalne konvencije identifikacije gledalaca sa radnjom, odnosno, publika se usmerava ka angažovanijem razumevanju scenskih događaja i likova. I kasnije, tokom predstave, taj smisao će se ponavljati kroz slične, ali i druge postupke, na primer, zalaženjem glumaca u naš prostor, auditorijuma, čime se takođe konkretno i simbolički brišu granice između nas. Takođe, u par scena će naratorka komentarisati tok događaja iz savremenijeg ugla, na primer, ciničnim primedbama o braku, što takođe donosi misaona proširenja Bojićeve drame.

Glumci igraju u skladu sa rediteljskim pristupom, stilizovano realistički, odnosno poetsko realistički. Ljubiša Savanović gradi lik arogantnog i sebičnog advokata Novakovića, parazita koji tokom dugogodišnjeg braka neguje dvostruki život sa ljubavnicom, bogatom gospođom Olgom koja izdržava njegovu porodicu. Aleksandar Vučković posebno uverljivo i izražajno igra njegovog sina Gidru, odgovarajućeg naslednika u ulozi parazita, razmaženog i proračunatog lezilebovića koji, očevim stopama, planira brak iz računa, sa Olginom ćerkom Vukom (Iva Milanović). Ne brine ga previše to što je ona možda njegova sestra, zato što su materijalni interesi i konformizam, udobnost života, prioritet; oni cinično bacaju u senku sve druge kvalitete, tradicionalne vrednosti poput ljubavi i istinske privrženosti. A njegov cinizam i čvrsta usmerenost na ostvarivanje ličnih (materijalnih) interesa će se pokazati kao bezgranični, u sceni flertovanja sa Vukinom majkom, Olgom.

Slađana Zrnić takođe verodostojno igra Novakovićku, advokatovu ženu, koja pragmatično prihvata zajednički život sa gospođom Olgom, tretirajući je vrlo neobično, kao prijateljicu. Ipak, istovremeno se zbog odnosa njenog supruga oseća i nevidljivo, nepotrebno, kao da je predmet, a ne ljudsko biće, tražeći zato smisao postojanja i nadu u Gidri. Nela Mihailović vrlo autoritativno gradi lik gospođe Olge Ristićke, ambivalentnog odnosa prema Novakoviću, jer gaji i ljubav i privrženost, ali i gnušanje prema njemu, okrivljuje ga zbog odvajanja od njenog supruga. A opipljivo čvrstu snagu joj daje svest o moći u porodici Novakovića, moći koju podrazumeva bogatstvo, novac koji je pokretač skoro svega, u ovoj predstavi, ali i u našem svetu, koji ju je stvorio, svojom nezasitošću materijalnim (bez)vrednostima.