Nenad Gugl: Život se često pretvori u lavirint

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Nenad Gugl, pisac, profesor i predavač, čovek koji godinama povezuje književnost, obrazovanje i životne vrednosti na jedinstven i autentičan način.

Veoma su tražene njegove knjige „Umro sam u petak”, „Velelepota sekunde” i „Živeo sam hiljadu godina”, koje istražuju ljudsku prirodu, duhovnost i transformaciju, ali je prepoznatljiv i po programu „Plavi dijamant” za korporativni razvoj i sportiste, gde pomaže ljudima da promene perspektivu i ostvare ciljeve.

Mnogi se pitaju da li je „izmislio” prezime Gugl i da li je povezan sa najvećim svetskim pretraživačem na internetu.

– Povezan sam sa pretraživačem onlajn, samo kada ga koristim. To prezime je po nekoj porodičnoj priči, za koju ne znam koliko je tačna, jer su svi dokazi nestali u Prvom svetskom ratu, inostrano. Neki moj čukundeda je došao verovatno iz Flandrije i bio je saobraćajni inženjer, radio je na pruzi „Orjent ekspres”, ostao je u Beogradu, a jedna Beograđanka ga je osvojila i tako smo mi ostali u Srbiji.

A zna se da su Srbi zavetni narod. I da ko prihvati zavet – on se upisuje u Srbe. Imamo mnogo takvih primera, tu su i Đorđe Vajfert i Arčibald Rajs… Ja sam vrlo ponosan i na svoj identitet i na naše srpsko, ne mogu samo da kažem poreklo, ali na taj kulturni identitet pre svega. Budući da sam radio u školi 14 godina, spasao sam se svih tih nadimaka zbog svog prezimena, jer je moje prezime zapravo bilo najbolji nadimak, tako da je spasilo u tom smislu. Bilo je takvih situacija da su kolege mislile da je to nadimak koji su mi đaci dali, pa kada čuju druge kolege da me tako zovu, onda protestuju u smislu da nije u redu da tako zovemo kolegu – istakao je Gugl.

Podsetio je na reči Duška Radovića, koji je govorio da svima želi svakodnevno svakog dana najobičnija čuda.

– Da vam neko skuva kafu, da vas pozove stari prijatelj, da nađete ključeve na mestu gde ih tražite. Tako kaže Duško Radović. On kaže da su to čuda na neki način. Dakle, to je ta fascinacija, to je oneobičavanje. Jer zaista stvari su vrlo neobične. Dakle, nije taj cvet koji ja vidim običan. Helen Miler, koja je izgubila svoj vid, slušala je razgovor svoje dve prijateljice koje su šetale po šumi i pitala ih je kako je bilo. One su rekle da nije bilo ništa specijalno, obično. Ona se naljutila na njih jer njoj nije bilo moguće da vidi. Ona kaže: „Šta bih ja dala da mogu da vidim lice svoje prijateljice, da mogu da vidim drvo, da mogu da vidim nebo.” Mi na to zaboravljamo. Bogatstvo srca je da na to ne zaboravimo – naglasio je Gugl.

Ako gledamo na to da je život lavirint, kako možemo da budemo mudri u njemu?

– Borhes je imao tu izuzetnu metaforu i bio je u pravu – život jeste lavirint. Kome od nas se nije dogodilo da udari zid slepe ulice, da ima krizu samopouzdanja, da ima paniku zbog neke neizvesnosti koja ga očekuje, pa svima se to dogodilo, a to je u stvari lice lavirinta. Međutim, Borhes kaže da postoji plan lavirinta. Ali ako imaš plan lavirinta, ti onda nemaš problem sa udaranjem glavom o zid i tako dalje, nemaš problem sa slepim ulicama, sa ćorsokacima. Pitanje je sada kako doći do tog plana lavirinta, a to je upravo zapisano u najvećim, svetskim knjigama. Mi nismo prva generacija koja živi. Ovo je 21. vek. A, recimo, 2.000 godina pre Hrista, da kažemo pre 4.000 godina, od tada datira najstarije zapisano književno delo „Ep o Gilgamešu”. A dovoljna je i Biblija po mom mišljenju – tu je plan lavirinta. Čovek može da čita i Šekspira i Dostojevskog i Šilera i Njegoša i Nikolaja i tu se nalaze planovi, ali mi možda nemamo ceo plan lavirinta odjednom ali hajde makar da u životnom kvartu trenutno gde se nalazim mogu da vidim gde se ulice seku – rekao je Gugl.

On smatra da je važno da čovek mora da zna šta hoće.

– U „Alisi u zemlji čuda”, kada Alisa dođe na raskrsnicu, mačka je pita gde ide. Ona je pita: „Da li da skrenem levo ili desno?” Mačka joj kaže: „A gde si se zaputila?” Ona odgovara da ne zna....  U tom slučaju – onda ti je svejedno. Moraš da znaš gde ideš. Kada čovek stvara bilo šta, da li je to da pravi kuću, da li je to da putuje na more – prvi proces stvaranja je u umu. Znači ako putujem na more, prvo moram sve da osmislim. U koliko sati krećemo, da li doručkujemo pre nego što izađemo iz stana ili negde usput, gde sipam gorivo, gde pravimo pauzu… Vi prvo sve to u svom umu stvorite i onda ostvarujete. Tako da je to prva stvar. Druga stvar jeste disciplina. Znači, držati se plana, jer vi kad napravite sada u svojoj glavi plan, vi ga napišete. Recimo, pravimo kuću, mi napravimo sada plan i nacrtamo ga. Onda ide disciplina da se ta kuća napravi. Disciplina je cena kojom se plaća ova vizija. Vi možete u viziji koristiti maštu i neophodno je. Mašta je bitnija od znanja. A šta je tragedija? Nije tragedija propustiti paradigmu, tragedija je kada čovek ne koristi srce u svom životu ili kada ne koristi svoj um ili kada ne koristi svoju fizičku snagu ili svoj duh, jer ti imaš sve to i onda imaš i odgovornost prema tome – kaže Gugl.

Ljudi danas zaboravljaju koliko su reči važne…

– U našoj duši ima više boja nego u jesenjoj šumi. Mi dolazimo do tih boja preko reči, dakle, izražavajući ono što je u nama da bismo razumeli sebe, naravno, preko misli, ali misli nalaze svoje odelo, oblače se u reči i onda, izražavajući sebe, spoznajući sebe, uspevamo da spoznamo i upoznamo i drugog čoveka. Problem je što mladi pokušavaju da poruku prenesu što kraće, kroz neki emotikon, neku skraćenicu i onda se gubi ta mogućnost da čovek razume i sebe i drugog. Reči danas imaju jako veliku vrednost, možda i veću vrednost nego bilo kada. Dragocene su zato što ih ljudi malo koriste u pravom smislu te reči, sve se svodi na šablon, a poenta je da je potrebno da se reči mnogo koriste, pre svega da bismo razumeli sebe, svet oko sebe i drugog čoveka. A sada je poenta što pre preneti poruku, ali se u toj brzini gubi dubina i ostaje se na površnosti. Kad pogledate sanskrit, to je prastari jezik iz kojeg je potekao i naš jezik na kraju krajeva, on je, recimo, imao 12 glagolskih oblika za vreme. Mi zamišljamo da su ljudi pre par hiljada godina bili neki divljaci koji su tamo išli po šumama da love i od toga su živeli, a oni su imali osećaj vremena takav da su imali 12 vremena u svom jeziku. Ili su imali, recimo, devet sinonima za reč ruka, zato što su jasno pravili razliku između tih nijansi. Vreme ide, ne možemo mi tome stati na put i ne treba, na kraju krajeva, ali treba da spojimo to moderno sa tradicijom, to je dobra formula da bismo dobili i brzinu i dubinu. Jer ako samo ostanemo na dubini, a usporimo sve, bićemo iščašeni iz vremena, iz duha vremena, a s druge strane, ako pristanemo na brzinu, izgubićemo tu dubinu. Reči su veoma bitne i to ljudi ne znaju. Ali kada uđu u savez sa rečima, onda ulaze na neki način i u savez sa otkrivanjem sebe i drugih ljudi i sveta oko sebe.

Ja predlažem to kao jednu vežbu da se čovek u stvari odluči na savez sa rečima – pojasnio je gost našeg podkasta.

Stav našeg gosta je da je pogled na svet mnogo bitniji od ponašanja, zato što iz njega proizilazi ponašanje.

– Mi kad hoćemo da menjamo rezultate, mi se koncentrišemo na naše ponašanje. Pa kažemo: „Sutra ne jedem slatko, krećem u teretanu.” Tada donosimo odluke na nivou ponašanja. Ali to ne traje dugo, znamo to iz iskustva. To je zato što nije promenjena paradigma. Ta paradigma je suština svega. To je način kako ja vidim svet. Ja sam skoro pričao sa jednim prijateljem koji je došao iz Hrvatske 1996. godine i koji me je pitao da li znam zašto je uspeo. Odgovorio mi je da je to zato što je znao da je sam i da nema nikog ko može da mu pomogne. To je paradigma. Kada čovek tako vidi svet, on je spreman da u odnosu na taj pogled se i ponaša na taj način. Ništa ne očekuje ni od koga i onda ulaže svoj duh, svoje srce, svoj um, svoju fizičku snagu u svoje ponašanje. A to je zapravo neka misao iz koje proističe ponašanje. Svi mi imamo paradigme. I onda nekad ih nismo svesni. Antoan de Sent Egziperi kaže da u suštini ako hoćeš da napraviš brod, nemoj da teraš ljude da ukucavaju eksere u drvo, da im daješ te zadatke, nego ih samo nauči da čeznu za morem. Jer to je paradigma. I onda će oni napraviti brod. Poenta je da se zapravo ponašanje nalazi na jednom nižem nivou od sagledavanja stvari. I mi, ako imamo viši pogled, onda ćemo i ponašanje podići na viši nivo. Njegoš je rekao: „Nada nema pravo ni u koga do Boga i sopstvene ruke.” Znači, uzdaš se u Boga i uzdaš se u svoje ruke, a kad kažem ruke, mislim i na srce i na um, na celo biće. To ne znači da treba da odbacimo pomoć drugih ljudi. Ivan V. Lalić kaže: „Sam si u pitanju, ne čujem odgovor.” To znači da smo mi povezani i pozvani da jedni drugima pomažemo.

Ali ipak nemamo očekivanje od nekoga. Ako dođe pomoć, ja neću biti gord da je odbijem iz gordosti. Ali neću je očekivati… Već ta paradigma da vi ne očekujete pomoć proizvodi ponašanje da dajete sve od sebe. To je pošteno. A kad vi dajete sve od sebe, pošteno je i da primite pomoć, jer ćete i vi nekom pomoći. Mi ako očekujemo nešto od drugih, a to se ne dogodi, nastaje problem. Ne valja ni da se dogodi – ni da se ne dogodi. Ako očekujemo od drugih i nekom se ispuni to očekivanje, postajemo naviknuti da od drugoga zavisimo. Ako moje mišljenje o samom sebi zavisi od toga šta vi mislite o meni, znači ja sam zavisan od vas, ja nemam kontrolu nad sobom, nad svojim emocijama i tako dalje. Ako zavisim od toga šta ćete vi učiniti u mom životu, kako ćete doprineti, ja postajem sve manje nezavisan i sve manje svoj. Tako da nije dobro, to je s jedne strane, a s druge strane, ako mi ne ispuni očekivanje druga osoba, dolazi do razočaranja. Reč razočaranje se sastoji od dve reči. Očarati i raz kao jedan negativan prefiks koji prekida to stanje. Biti očaran znači biti zabačen, zamagljen. Čarati, bajati, to je taj glagol.

Dakle, biti razočaran znači progledati. To je neprijatno osećanje, ali je korisno očigledno. U suštini, čovek treba da očekuje od Boga, da se osloni na Boga i na sebe. A naravno, pomoć da prihvati ako je ponuđena i da ne bude gord – objasnio je Gugl.

Prečica nam oduzima mogućnost da se razvijemo

Stav našeg sagovornika je da prečice u životu mogu i te kako da budu opasne.

– To sam naučio još dok sam Crvenkapu slušao kao dete, jer vuk u toj priči kaže Crvenkapi: „Idi prečicom do bake, pre ćeš stići.” Naravno, neće pre stići i rezultat njene naivnosti i što je prihvatila savet vuka jeste što je završila u njegovoj utrobi. Bajke shvatam vrlo ozbiljno. I ovo je jedna ogromna metafora, istinita metafora. Taj vuk je zapravo propast, poraz, jedno zlo, mrak koji stvarno može da nas proguta. A progutaće nas sigurno ako budemo išli prečicama. Jer prečica nam oduzima mogućnost da se razvijemo – kaže Gugl.

Šta je sreća

Nenad Gugl ističe da svako treba da ima svoj recept za srećan život, jer je šef kuhinje, treba da pravi svoje jelo i mora da ima neki recept, ali da ne postoje opšti recepti za sve.

– Zna se u toj kuhinji na koliko stepeni se stavlja testo, to važi za sve, ali kakvo je testo – to se pojedinačno određuje. Moj recept za srećan život je prožimanje sa sobom, sa drugim ljudima, sa svetom oko sebe i sa Bogom. Kako se koristi srce? Tako što voliš svoj posao, a onda voliš drugog čoveka, voliš i sebe naravno, tako što imaš strpljenja, tako što nećeš da poludiš kad te neko iznervira, to sve srce kontroliše. Pa onda kad krenemo da koristimo um, odjednom zaključuješ, pa ti neko nešto kaže, pa ti nadogradiš. To je srećan život skroz. Pa onda taj duh, recimo, građenje tog mosta prema metafizici, prema Bogu, kroz molitvu, kroz post, tu se otkriva jedan potpuno novi svet, a kad čovek to shvati, sve je drugačije. I ovaj grad je drugačiji, drvo je drugačije, razgovori su drugačiji, jer čovek shvata da postoji još jedna dimenzija. Tako da je za mene lično to recept za srećan život, a iz toga sada proizilazi ono na drugom nivou – porodica, prijatelji, trud, rad da nešto uspeš, da pomogneš drugom, da daš doprinos i tako dalje. To je sve sreća – pojasnio je Gugl.

Važan spoj tradicije i modernosti

Njegov stav je da je najvažnija kombinacija tradicije i modernosti.

– Ljudi koji se „nakaleme” samo na modernost jednostavno gube mogućnost da obnove u sebi ono što smo dobili od prethodnih generacija. Dobili smo mnogo, iako na to često zaboravljamo i bez toga mi ne možemo da imamo jak temelj. S druge strane, posledica onih koji su okrenuti samo ka tradiciji je zakržljalost. Dakle, osoba ne može da se razvija. Ne možemo bez tradicije, ona je temelj koji nas čuva, a s druge strane, ko ne shvati duh vremena svoga, stradaće od njegovih zala, kao što je rekao Šekspir – kaže Gugl.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU