Uspeh regiona je i moj uspeh

„Nestabilnost i potresi u politici na Balkanu u modernom periodu stiču smisao kada se protumače kao lokalne manifestacije svetskog problema prilagođavanja zaostalih područja zapadnoj industrijskoj civilizaciji ...” Iako napisane pre pedeset godina, ove reči istoričara Stavrijanosa, uz male modifikacije, još uvek su aktuelne kao okvir za razumevanje odnosa među balkanskim zemljama.

Raspad SFRJ u značajnoj meri bio je posledica neuspeha u prilagođavanju zapadnom političkom i ekonomskom sistemu. Slovenački separatizam tokom osamdesetih godina prošlog veka bio je izraz nastojanjada se po svaku cenu učini korak u pravcu priključenja zapadnoj civilizaciji. Na drugoj strani, srpska politička elita pokušavala je da zaštiti i očuva postojeću ekonomsku i političkustrukturu od pretpostavljenih pogubnih uticaja Zapada. U oba slučaja, nacionalizam je podstican „odozgo” radi postizanja političkih ciljeva. Slovenački nacionalizam, s obzirom na svoju svrhu, dobio je podršku Zapada, a srpski nacionalizam je iz istog razloga demonizovan.

Ako je pre raspada Jugoslavije nacionalizam bio u funkciji ostvarenja ovog ili onog cilja, tokom devedesetih postao je cilj po sebi.Pitanja teritorijalnog razgraničenja i stvaranja novog državnog i nacionalnog identiteta postala su ključna, a društveni razvoj ostao je u drugom planu. U takvoj atmosferiekstremni nacionalizam našao je svoje uporište u svim zemljama.Opasnost koju (je) predstavlja(o) najbolje se može ilustrovati preklapanjem mapa Balkana na kojima su iscrtane maksimalističke teritorijalne pretenzije srpskih, bugarskih, mađarskih, makedonskih, albanskih i hrvatskih nacionalista. Na takvoj mapi gotovo da nema prostora koji nije sporan.

Završetak ratova na tlu bivše Jugoslavije nije, međutim, u potpunosti kompromitovao nacionalizam. Opredeljenost novih balkanskih vlada ka uključenju u EU, odnosno u zapadni ekonomski i politički sistem podrazumevao je razaranje postojećih vrednosnih, institucionalnih i običajnih obrazaca. Za mnoge su ove promene bile i još uvek su bolne, jer su zadirale u temeljna pitanja identiteta. Nacionalizam je zbog toga ponovo postao, istina na drugačiji način „odozdo”, idejni okvir za očuvanje starih vrednosti i institucija, odnosno za otpor promenama koje ljuljaju i potkopavaju identitetske temelje.

Mada ekstremni nacionalisti nisu na vlasti ni u jednoj balkanskoj zemlji, njihove ideje značajno utiču na raspoloženje javnosti i time daju ton zvaničnoj politici. Balansiranje između opredeljenja ka zapadnoj modernizaciji i brige o osećanjima značajnog dela stanovništva predstavlja, zbog toga, ključnu karakteristiku politika svih vlada na tlu bivše Jugoslavije. Kada hrvatski predsednik, premijer Republike Srpske ili ministar inostranih poslova Srbije, pomenimo samo nedavne primere, kažu da neće pretpostaviti ulazak u EU teritorijalnom suverenitetu, oni istovremeno, manje ili više svesno, izražavaju opredeljenost ka EU i podilaze nacionalističkim osećanjima stanovništva. To je nesumnjivo jedina formula za očuvanje unutrašnje stabilnosti, ali i prepreka regionalnom političkom i ekonomskom povezivanju.

Svest da bez međusobnog povezivanja balkanskih zemalja i njihovog uključenja u zapadne civilizacijske tokove ne može biti ekonomskog prosperiteta i političke stabilnosti još uvek se teško probija između nacionalizma – na unutrašnjem i problema s kojima se sama zapadna civilizacija suočava – na spoljnjem planu. Pri tom, ne mislim samo na aktuelne ekonomske probleme, već na protivrečnost između širenja ekonomskog i usitnjavanja političkog prostora koja je u temeljima moderne zapadne civilizacije. Ova protivrečnost bila je u osnovi evropskih političkihsukoba tokom 19. i 20. veka i predstavljala je deo mehanizma koji je pokrenuo dva svetska rata. Stvaranje EU, što uz turbulencije i pod budnim okom SAD traje već pola veka, bio je način da se to stanje prevaziđe.

Širenje zapadnog ekonomskog uticaja uz oklevanje da se pruži nedvosmislena podrška političkoj integraciji u EU može se razumeti, ali ne doprinosi stabilnosti Balkana. Balkan je istorijski bio poprište sukoba i potkusurivanja velikih sila. Oslanjanje na velike sile donosilo je tim zemljama kratkoročne dobitke, ali je u krajnjem zbiru najviše doprinelo stradanju čitavog regiona. Uprkos poraznom istorijskom iskustvu malo je verovatno da će se ovaj začarani krug prekinuti.

Mada po mnogo čemu različito, izvesnu nadu budi iskustvo zemalja jugoistočne Azije. Njihov primer, naime, svedoči da zemlje pojedinačno mogu napredovati tek ako napreduje region u celini, a preduslov za to je međusobno čvršće povezivanje.

Sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu