Omaž kultnim domaćim filmovima

Izložba Marije Sekule pod nazivom „A sad adio” otvara se 5. februara u Stovarištu Materijala (Koste Glavinića 17) i trajaće mesec dana.

Kako je saopšteno, postavka je nastala iz jedne jednostavne, ali važne ideje: Da se ne zaboravi kako smo se nekada smejali. Kroz duh kultnih filmova eks-Ju kinematografije – „Ko to tamo peva”, „Varljivo leto ’68”, „Maratonci trče počasni krug”, „Nacionalna klasa”, „Vruć vetar”, „U raljama života” – izložba oživljava humor, ironiju i mentalitet jednog vremena koje nas je oblikovalo.

„Izložba je nastala iz potrebe da se sačuva jedno posebno kolektivno sećanje. Smeh koji nije bio beg od stvarnosti, već njen najtačniji komentar. Smeh koji je nosio ironiju, prkos, toplinu i inteligenciju jednog vremena. Pripadam generaciji rođenoj 1977. godine, generaciji koja je odrastala uz filmove tadašnje Jugoslavije, u trenutku kada su oni bili mnogo više od zabave. Ti filmovi su bili kulturni kompas: nosioci narativa, tradicije, morala, ideologije, ali pre svega – duha vremena. Kroz humor su govorili ono što se nije smelo izgovoriti direktno, kroz likove su razotkrivali društvo, a kroz replike stvarali zajednički jezik koji i danas svi razumemo”, objašnjava autorka.

Kako dodaje, filmovi poput pomenutih ostvarenja urezali su se u kolektivnu svest kao arhetipovi naših porodičnih, društvenih i ličnih priča. Njihove scene ne pamtimo samo po kadrovima, već po emociji – po smehu koji je istovremeno bio gorak i oslobađajući. I danas, decenijama kasnije, te replike izgovaramo spontano, kao šifru prepoznavanja, kao dokaz zajedničkog porekla i iskustva.

„Izložba ’A sad adio’ nije nostalgija u klasičnom smislu. Ona je zapis o vremenu, o mentalitetu i o načinu na koji smo kroz humor učili da preživimo stvarnost. To je omaž jednom kulturnom nasleđu koje nas je oblikovalo, ali i tiho pitanje savremenom trenutku: da li se danas smejemo isto, i da li se uopšte prepoznajemo u sopstvenom smehu? Ova izložba je poziv na sećanje, ali i na ponovno gledanje – ne filmova, već sebe. Jer dok god se sećamo kako smo se nekada smejali, postoji kontinuitet. A dok postoji kontinuitet, ništa zaista nije nestalo”, ističe autorka, koja o načinu na koji stvara kaže:

„U slikanju se oslobađam viškova i tražim ono što je najvažnije – čistu formu, otvorenu boju, jasnu liniju. Plošne površine i kolorit za mene nisu samo estetski izbor, već način da uhvatim istinu koju osećam. Boja govori pre reči, a linija je ritam mog unutrašnjeg hoda… Živim u vremenu koje se menja brzo i burno, u društvu koje neprestano razdvaja, spaja, preoblikuje. Sve čemu svedočim, sve što me pogađa, tiho ulazi u moje slike. Slikam kao svedok, kao neko ko želi da ostavi trag o onome što se događa oko mene i u meni. Umetnost mi postaje zapis: dokument vremena, dokument mog unutrašnjeg odgovora na to vreme.”

Ona na kraju poziva publiku da dođe, da se prepozna, da se nasmeje i da se seti – kako je to nekada bilo smejati se zajedno.