Prvu gitaru sam napravio sam

Sprema se praznik rokenrola za 19. februar u MTS dvorani u Beogradu kada će Dado Topić koncertom obeležiti šest decenija umetničkog rada.

Nije mnogo muzičara koji mogu da se pohvale ovakvim stažom. Topića mnogi zovu gospodin roker, a i takvu reputaciju nije lako zaslužiti. U intervjuu za „Politiku” Dado Topić govori o predstojećem koncertu, odrastanju, prvoj gitari, ljubavnoj baladi, veštačkoj inteligenciji…

Ko će od gostiju podeliti binu sa vama na predstojećem koncertu u Beogradu?

Zoran Knežević predsednik SANU, Josip Boček, Ratko Divjak, moji beogradski prijatelji Srđan Marjanović, Krle i Ilke iz „Generacije 5”, braća Jelić iz „JU Grupe”, Dejan Cukić, Ivan Kukić, Igor Vinc, Nevena Božović, Brano Likić, Princ od Vranje, Amir iz grupe ZAR, Ana Petanovska, Joan Tudoran producent iz Temišvara koji je uradio novu pesmu koju ćemo premijerno izvesti. Posebno mi je drago što je poziv prihvatio Radomir Mihailović Točak. Otpevaćemo pesmu „Zašto ne volim sneg”. Nažalost, neke kolege koje smo zvali su sprečene da dođu ili su odsutni ili imaju već unapred zakazane obaveze. Biće to veče za retrospektivu svega što smo radili u proteklih 60 godina.

Prvi koncert u Beogradu je rasprodat, a drugi termin zakazan je za 20. februar. Planirate li da posetite još neki grad u Srbiji?

Svakako da nakon koncerata u Beogradu želimo da nastavimo te svirke, kao kratku turneju. Voleo bih da prođemo kroz Novi Sad, Kragujevac, Niš, da prođemo i Makedoniju i Crnu Goru, jer jednostavno to je jedan jako lep program koji želim da pokažem ljudima u svim prostorima bivše države. Videćemo koliko daleko ćemo uspeti u svemu tome, ali u planu je sedam, osam koncerata.

Svirali ste u nekoliko bendova sa prijateljima, sarađivali sa mnogim muzičarima i takmičili se na festivalima. Šta vas je muzika naučila kroz sve godine?

Život muzičara je lep, sadržajan, bogat, stvara iskustva, gradi čoveka da bude spreman, odlučan, da donosi prave odluke u pravo vreme, da koristi mudrosti i savete ostalih iz posla. Ali život muzičara nije jednostavan. U suštini, rekao bih da je to jedan multidisciplinaran program – kako da se čovek organizuje da ima dovoljno vremena za sve ono što je profesionalno, što mora da se uradi. Svakako, tu su i saradnici, sponzori, promocije, marketing, organizacija koncerata, prevoz instrumenata, briga o zdravstvenom stanju svih ljudi iz benda. Uz sve to, čovek mora da ima određeno vreme za privatni život.

Imate predivnu ljubavnu baladu „Princeza (Negde izvan planeta)” snimljenu sa Slađanom Milošević za takmičenje za „Evroviziju”. U to vreme niste delovali kao tipični evrovizijski tandem – ona pank avangarda, vi roker. Da li i danas osećate isti zanos i emocije kada se setite nastupa sa Slađanom?

Slađana je bila izvanredna umetnica. U to vreme bila je potpuno jedno osveženje. Imala je jedinstven stav prema nastupima, izboru garderobe. Radila je vrlo interesantne pesme na svoj način. Da li je to bio pank ili njena verzija neke nove muzike, to je sad za diskusiju, ali ona je svakako bila jedna divna osoba s kojom je bilo lepo sarađivati. Nas dvoje smo se sreli u tom trenutku da izvedemo jednu ljubavnu baladu koja je imala neke predispozicije da bi bila čak i pesma za „Evroviziju”. Bili smo i na takmičenju za izbor pesme, ali zbog politike i načina izbora pobedničke pesme mi jednostavno nismo mogli da uđemo u uži izbor, jer se tada radilo po takozvanom ključu. Te godine je po ključu na Evroviziju trebalo da ide Studio Zagreb, dakle, pesma koja je predstavljala taj televizijski centar. Slađana i njena muzika će ostati još dugo vremena svima u lepom sećanju. „Negde iznad planeta” je jedina ljubavna balada koju je ona snimila. Ta pesma je toliko uspešna, da evo, veselim se da sam baš ja bio njen partner u toj izvedbi. Neverovatno je koliko ljudi voli tu pesmu, ali mislim da je takav jedan stav prema njoj apsolutno zaslužen.

 Sećate li se svoje prve gitare?

U vreme kad sam ja odlučio da ću biti muzičar, da ću svirati, nije bilo gitara da se kupe, nije postojalo tržište, nije bilo radnji u kojima je mogla da se kupi gitara. Jednostavno sam odlučio da sam napravim gitaru. Napravio sam oko sedam gitara i na toj poslednjoj sam mogao da sviram. Ali, nakon određenog vremena, negde 68-69. godine, kupio sam „fender” džez bas. To je bio bas koji sam sanjao tako da posle toga nisam imao nikakvih problema sa gitarama.

Ostavljate utisak upornog, doslednog i skromnog čoveka. Odrasli ste u radničkoj porodici. Osim što ste sami pravili gitare, još kao đak zimi ste, između ostalog, istovarali ugalj i zarađivali svoj novac...

Imao sam vrlo interesantno detinjstvo. Rano sam morao da se zapošljavam. Pronalazio sam poslove na raznim mestima gde god je to bilo moguće. Iako sam bio dete iz radničke porodice, sve ono što sam hteo mogao sam sam sebi da omogućim ako zaradim. U to vreme to je bilo tako, i verovatno su svi iz moje generacije na taj način dolazili do određenih sredstava s kojima su ostvarivali svoje snove.

 Danas je situacija drugačija?

Danas je situacija drugačija i interesantnija. Nekoliko generacija smo imali tehnološki skok, u kontekstu modernizacije određenih sredstava, prvenstveno sredstava informisanja, a zatim raznih multimedijalnih projekata. Sve je to na određeni način digitalizovano i približeno svakom čoveku. Svako može naći vrlo interesantnu zanimaciju za sebe i eventualno to dovesti na profesionalni nivo. Međutim, koliko danas pratim događaje na muzičkoj sceni, nekako imam osećaj da nema više tog entuzijazma i toliko ambicija da se na tom nekom planu čovek više angažuje, jer je toliko mnogo mogućnosti za vrlo jednostavno ili potpuno na određeni način automatizovano stvaranje nečega. Onaj pojam koji nazivamo veštačka inteligencija danas je moguće koristiti na sve moguće načine, u svim profilima i projektima. Bio sam mnogo srećniji u moje vreme, kad smo komponovali muziku, snimali je u studiju. Sada se muzika može napraviti na jednom običnom mobilnom telefonu, aranžman za 10 minuta. Nije to to. Muzika treba da se vrati korenima.

Šta vam publika znači danas, u ovoj fazi života?

Publika je neverovatno važan faktor u nastojanju čoveka ili umetnika da bude dosledan u svom radu, da sam sebi obezbedi određeni kontinuitet, da ima konstantnu komunikaciju sa ljudima koji dolaze na njegove koncerte. To međusobno razumevanje je jako bitno jer određuje neka pravila ponašanja. Da bi neki drugi ljudi čuli i dali svoj glas ili sud o tome šta radite, to mora da bude najbolje što možete. Čovek mora da se razvija u svakom smislu i da sa godinama trajanja donosi sve bolje i bolje pesme. Publiku možete razočarati samo jednom, nikad više.

 Kako održavate dobar glas i vokalnu formu?

Verujem u to da glas ne treba školovati niti održavati u formi. Mi rokeri treba da imamo autentičan, svoj izraz i svoju boju glasa. Nikakvo školovanje ne dolazi u obzir. Negovanje glasa je za profesionalce u svetu opere i koncertne klasične muzike. Rok pevač se rodi sa dobrim glasom.