Sedam faza sindroma sagorevanja na poslu

Sindrom sagorevanja je stanje koje nastaje nakon dužeg perioda izloženosti stresu, bilo na poslovnom bilo na privatnom planu, u kojem dolazi do hronične fizičke i psihičke iscrpljenosti. Najčešće se vezuje za poslovni kontekst, mada se sindrom razvija posledično i u ostalim aspektima života.

Danijela Andrejić Mićović, psihološkinja, ističe da kada smo dugotrajno izloženi stresu i kada to prevazilazi naše kapacitete da se izborimo sa pritiscima, a nemamo svesno primenjene tehnike upravljanja stresom, često se dešava da vremenom neprimetno uđemo u stanje sagorevanja.

– Nakon dužeg perioda pojačane izloženosti stresu osoba počinje da primećuje promene kod sebe koje ne može da objasni. Dolazi do pada imuniteta usled iscrpljenosti, poremeti se san, pa i pored redovnog sna osoba nema osećaj da se odmorila, počinje da pojačano brine o svemu, ima osećaj da šta god da uradi nije dovoljno dobro, gubi osećaj zadovoljstva sobom i svojom okolinom, često ulazi u konflikte i sve je iritira, ne može da zapamti osnovne stvari i da se koncentriše na ono što radi, ima česte glavobolje, gubi motivaciju. Posledično, slika o sebi se menja i dolazi do stalnog preispitivanja i gubitka samopouzdanja. Sindrom sagorevanja se obično javlja kada nam je uobičajen način funkcionisanja narušen i kada nam naši zaštitni mehanizmi više ne služe i ostajemo preplavljeni. To se može desiti, na primer, usled povećanog obima posla ili većih zahteva na poslu, a kraćih rokova za njihovo završavanje, ispitnog roka u kom treba položiti više ispita, loših međuljudskih odnosa na poslu, pojačane brige o članu porodice koji zahteva dodatnu pomoć ili negu, pojačanih zahteva prema sebi da moramo bolje i više od onog što inače radimo, pokušaja da sve što se dešava u našem životu neselektivno držimo pod kontrolom, stalnog stajanja na raspolaganju svima... – pojasnila je Andrejić Mićović.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkog intervjua i procene simptoma koji se javljaju, poželjno kombinacijom pregleda kod lekara i od strane psihologa. Važno je prilikom procesa postavljanja dijagnoze isključiti druga stanja koja se mogu manifestovati istim ili sličnim simptomima. – Sindrom sagorevanja se najčešće javlja u profesijama koje zahtevaju visok nivo emocionalnog angažovanja (zdravstveni radnici, psiholozi, učitelji, vaspitači, negovatelji...). Iako je od 2022. prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti sindrom sagorevanja na poslu i zvanična dijagnoza, još se ne smatra dovoljnim razlogom zbog kog se zaposleni može smatrati privremeno sprečenim za rad, već samo faktorom koji utiče na zdravlje i zbog kog se zaposleni može obratiti zdravstvenoj službi. Praktično se leče posledice, ali ne i uzrok – navodi naša sagovornica.

Ako je moguće, bilo bi dobro da se osoba odmori i rastereti, uzme deo godišnjeg odmora, delegira neke obaveze drugim ukućanima. Takođe, važno je imati šest do osam sati kvalitetnog sna, a to znači i promeniti neke rituale pred spavanje (bez gledanja televizora, telefona, odlazak na počinak u približno isto vreme, poželjno do 23 sata). Kada dođe do stabilizacije, treba raditi na oporavku. Jako je važno imati i neku fizičku aktivnost kako bi se i nervno-mišićni sistem umirio i regulisao. Bilo bi poželjno smanjiti vreme gledanja društvenih mreža, a to vreme iskoristiti za relaksirajuće aktivnosti (hobi, druženje, relaksaciju, slušanje muzike...). Na ovaj način se izlazi iz režima preživljavanja i radi se na povećanju kvaliteta života.

– Potpuni oporavak može trajati tri i više meseci, pa to vreme može da se uloži u rad na sebi. Kada se treba obratiti stručnjaku za pomoć? Ukoliko promene traju dugo i ništa ne dovodi do poboljšanja, tada se treba konsultovati sa lekarom oko eventualne farmakoterapije ili razmisliti o savetovanju sa psihologom, eventualno i o psihoterapiji. Najbrže rezultate daje psihoterapija i značajno skraćuje vreme oporavka – dodaje naša sagovornica.

Postoje osobe koje su više podložne ovom sindromu, a koje u svojoj strukturi ličnosti imaju kombinaciju perfekcionizma, preterane odgovornosti, jakog motiva postignuća, stalne dostupnosti, izrazite empatičnosti i brige za druge, kao i tendenciju da potiskuju svoje emocije i potrebe drugih stavljaju ispred svojih.

– Sindrom sagorevanja ne nastaje odjednom, već se razvija postepeno. Jedan od modela opisuje sedam faza u nastanku sindroma na radnom mestu. Na početku radnog angažovanja ili radnog zadatka, osoba se nalazi u fazi entuzijazma kada daje sve od sebe kako bi se dokazala i tada često upada u zamku da „sve može”, kada ne ume jasno da postavi granice (prihvata poslove i koji nisu njeni, dostupna je tokom celog dana i vikendom...). Kako vreme odmiče, osoba ulazi u fazu preopterećenja, kada je pod stalnim pritiskom da sve postigne i radi ubrzanim tempom, zanemarujući odmor i preskačući pauze. Već u ovoj fazi se javljaju prvi znaci upozorenja koje osoba ne prepoznaje, već ih pripisuje trenutnom umoru i misli da će proći. Javljaju se nervoza, nesanica i gubi se fokus. U trećoj fazi dolazi već do hroničnog stresa, kada je umor konstantan, odmor preko vikenda ne pomaže i počinje da raste anksioznost. Javlja se unutrašnji pritisak i osećaj da nikad nije dovoljno. Ovde se već ozbiljnije ulazi u sagorevanje i ukoliko osoba nešto ne preduzme do ovog trenutka, postaje sve teže da se sagorevanje zaustavi. Kada je telo već fizički iscrpljeno, posledično dolazi i do emotivne iscrpljenosti, jer su telo i psiha jedinstveni sistem. Iako u početku puna entuzijazma i snage, osoba počinje da gubi motivaciju, počinje da oseća prazninu i ne može da nađe zadovoljstvo ni u čemu što radi. To se prenosi i na privatni život – napominje naša sagovornica.

Kako bi se zaštitila na nesvesnom nivou, osoba koja ima ovaj problem počinje da koristi mehanizme odbrane koji joj nisu korisni i koji dovode do pogoršanja opšteg stanja: distancira se od drugih, povlači u sebe, postaje cinična i sarkastična i doživljava svet kao negativan u celini. Posledično, počinje da bude i manje efikasna i produktivna, počinje da odlaže obaveze, i razvija osećaj nesposobnosti što dovodi do pada samopouzdanja. Juri, a nigde ne stiže, sve više radi, a postiže sve manje. Počinje da sumnja u sebe i misli da nešto nije u redu sa njom, a ne zna o čemu se radi. U poslednjoj fazi dolazi do potpunog sagorevanja što prati fizički i mentalni slom. Međutim, ako osoba ne prepoznaje da joj je pomoć potrebna, od velikog značaja su bližnji koji joj pružaju podršku i mogu da uoče ove promene.