Starije žene najčešće diskriminisane u bolnicama i bankama

Čak 83,2 odsto starijih žena u Srbiji doživelo je barem jedan oblik diskriminacije, a to se najčešće dešava u institucijama – zdravstvenim ustanovama, bankama, javnim službama, ali i prodavnicama i drugim uslužnim prostorima, pokazalo je istraživanje Gerontološkog društva Srbije. Najčešći oblici nepravde nisu grubi ili otvoreni, već su suptilni i normalizovani: 66,4 odsto žena navodi manjak poštovanja, 57,5 odsto njih oseća da se prema njima ponašaju kao da su manje sposobne, dok 46,9 odsto ispitanica doživljava ignorisanje, kao da „nisu prisutne”.

Nataša Todorović, predsednica Gerontološkog društva Srbije, kaže da diskriminacija u starosti nije sporadična pojava, već sistemski problem koji utiče na svakodnevni život žena.

– Podatak da je 83,2 odsto ispitanica doživelo bar jedan oblik diskriminacije predstavlja najsnažniji empirijski dokaz da nepravedan tretman nije izuzetak, već pravilo. Kada više od četiri petine jedne populacije deli isto iskustvo, prestajemo da govorimo o individualnim sudbinama i počinjemo da govorimo o strukturnom društvenom obrascu. Ovakva visoka prevalencija jasno ukazuje da je diskriminacija sastavni deo socijalnog ambijenta u kojem starije žene žive, te da ona nije posledica pojedinačnih incidenata, već dugotrajnih i ukorenjenih društvenih nejednakosti zasnovanih na starosti i polu. Dominacija suptilnih oblika diskriminacije (poput manjka poštovanja i ignorisanja) nad otvorenim oblicima nasilja potvrđuje da se nejednakost u starosti održava kroz proces „normalizacije”. Činjenica da su udarci na dostojanstvo (66,4 odsto) gotovo trostruko češći od eksplicitnih pretnji (19,6 odsto) pokazuje da društvo ne mora da koristi fizičku silu kako bi starije žene držalo u podređenom položaju – dovoljno je da ih kontinuirano tretira kao manje vredne, nevidljive ili društveno irelevantne – smatra Todorovićeva.

Možda najvažniji nalaz za razumevanje životnog toka nejednakosti leži u generacijskom paradoksu. Drastična razlika u prepoznavanju diskriminacije između „mlađih” starijih žena od 60–69 godina, kod kojih je iskustvo gotovo univerzalno (100 odsto), i najstarijih ispitanica, kod kojih ono opada na 50 odsto, jasno ilustruje kako dugotrajna izloženost patrijarhalnim obrascima oblikuje percepciju stvarnosti, kaže naša sagovornica. S protokom vremena, nepravedan tretman ne nestaje, već postaje toliko uobičajen da se internalizuje i prestaje da se prepoznaje kao društveni problem, što dodatno doprinosi njegovom održavanju kroz čitav životni tok.

– Obrazovanje takođe ne nudi zaštitu – 88,9 odsto žena sa osnovnim, 88,6 odsto sa srednjim i 80,3 odsto sa višim obrazovanjem doživelo je neki oblik diskriminacije. Iako obrazovanje pomaže u prepoznavanju nepravednog tretmana, ne menja strukturalne obrasce koji proizvode diskriminaciju u starosti. Percepcija uzroka diskriminacije zatvara krug argumentacije. Čak 38,9 odsto ispitanica smatra da diskriminacija dolazi zato što su starije žene, 22,1 odsto zato što su starije, a 8,4 odsto zato što su žene. Činjenica da najveći broj žena uzrok svog položaja prepoznaje u preseku starosti i roda pokazuje da su i same ispitanice svesne složenosti svoje društvene pozicije. One ne žive „samo” kao starije osobe, niti „samo” kao žene, već istovremeno nose teret oba identiteta, koji se međusobno prepliću i pojačavaju – smatra Todorovićeva.

Dvostruko i trostruko opterećenje žena opisuje se kao podrazumevani deo ženskog identiteta, a ne kao problem, što se često ogleda u rečenici koju su ispitanice istakle: „Žena radi od jutra do mraka, a kad legne uveče, niko ne pita kako joj je bilo.” Ovakva normalizacija rada doprinosi tome da se njegove dugoročne posledice u starosti – iscrpljenost, loše zdravlje i finansijska nesigurnost – prihvataju kao lična sudbina.

– Razgovori pokazuju snažnu uzdržanost u govoru o privatnoj sferi i nasilju. Dok se o siromaštvu i teškom radu govori otvoreno, psihičko i ekonomsko nasilje često se minimizuje ili relativizuje. To se ogleda i kroz rečenicu koju izgovaraju: „Pa nije bilo batina, nije to sad neko nasilje.” Ovaj obrazac ukazuje na kolektivno proizvedene norme ćutanja, posebno izražene u manjim sredinama. Starost se doživljava kao period pojačane nesigurnosti, u kojem se akumulirane nejednakosti jasno ispoljavaju kroz strah od bolesti, zavisnosti i „bivanja teretom”. Žene najčešće kažu: „Najviše me plaši da ne postanem teret.” Istovremeno, fokus grupe pokazuju i aktivnu kolektivnu ulogu starijih žena, naročito kroz poruke mlađim generacijama o važnosti ekonomske samostalnosti, pa se tako govori da žena treba da ima svoju platu, zato što bez toga nema mira. Dubinski intervjui takođe pokazuju da se rodna neravnopravnost u životima starijih žena gradi kumulativno tokom celog životnog toka i postaje najvidljivija u starosti. Ćutanje, trpljenje i ekonomska zavisnost bile su normalizovane strategije preživljavanja, čije se dugoročne posledice u starosti prepoznaju kao nepravedne. Jedna osamdesetogodišnja žena u istraživanju je izjavila da je njen život bio u stilu – „Ćuti, trpi, ćuti, trpi.” Druga šezdesetjednogodišnja žena je rekla: „Nije me tukao, ali me je gazio ceo život.” Ovi nalazi ukazuju na potrebu sistemskih promena u institucionalnim praksama i šire društvene promene, kako bi se starijim ženama omogućio život bez svakodnevne diskriminacije – objašnjava Todorovićeva.

Istraživanje o rodnoj ravnopravnosti u starosti u Srbiji i svakodnevnoj diskriminaciji koju doživljavaju starije žene urađeno je kroz projekat „Neravnopravno ravnopravne – percepcija rodne diskriminacije kod starijih žena”, koji je realizovalo Gerontološko društvo Srbije, uz podršku kabineta ministarke bez portfelja Tatjane Macure, zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena.