Sjaj i tama dvorca na Begeju

Na jednom od zidova lovačkog dvorca „Kaštel“ okačene su tri slike koje je radio nepoznati umetnik. Pronađene su u štali, zatim se preselile kod jednog kolekcionara, a kada je dvorac obnovljen, postavljene su preko puta recepcije. Na jednoj od njih je portret Mihalja Lazara, sina Lukača Lazara, osnivača ovog imanja u Ečki, pored Zrenjanina, druga je portret njegove žene Elizabete, a na trećoj je mlada devojka.

Odatle puca pogled na dugačak hodnik koji prolazi pored dvokrevetnih soba.

U hotelu ima 37 dvokrevetnih i jedna jednokrevetna soba, i sedam apartmana. Na kraju hodnika, u ćošku, nalazi se originalna česma, sklonjena tu od ćudi vremena, a napolju, u bašti, njeno mesto zamenila je replika.

I veliki luster pored recepcije je originalan, prerađen na struju, a po ugledu na njega austrijska firma koja oprema evropske dvorce uradila je i sve ostale lustere u „Kaštelu”.

Od 31. decembra 2007. godine dvorac, star bezmalo dva veka, ponovo sija starim sjajem.

Uz glamur istorije

Još nije ušao u postupak kategorizacije, ali je, bar tako tvrde ljubazni domaćini, na vrhunskom nivou, sa besprekornom uslugom, koja uz popularne cene (što je, istina, relativan pojam) uključuje i besplatni doručak u krevetu, brzi pristup Internetu, direktnu telefonsku liniju u sobama i druge pogodnosti.

Jedna od osobenosti je da luksuzni apartmani nose glamurozna imena Elizabete, Maksimilijana i drugih ličnosti iz istorije dvorca, koji su ga osnivali, borili se za njegovo nasleđe, uživali u njegovoj udobnosti, priređivali velelepne balove o kojima se u selu decenijama pričalo.

(/slika2)Od Sandre Skendžić, koja je zadužena za odnose sa javnošću, saznajemo da su u obnovu hotela uložena četiri miliona evra, dograđen je ceo aneks prema staroj katoličkoj crkvi, a radovi su izvedeni pod strogim nadzorom stručnjaka za zaštitu spomenika kulture koji su birali i boju fasade. U planu je da se izgrade i „velnes” i „spa”, i da se bivša konjušnica preuredi u lovački muzej.

Danas ovde dolaze poslovni ljudi iz Zrenjanina, Beograda i Novog Sada, organizuju se seminari i savetovanja, poslovni ručkovi i svadbe sa specijalnim protokolom, kako bi se zadržao aristokratski nivo.

Zamak je bio svedok i brojnih ljubavnih priča, sa srećnim ili tragičnim krajem, a jedna od njih ispričana je i nedavno na novogodišnjem dočeku. Najpažljivijim slušaocima, sa osećajem za naizgled nebitne detalje, uručene su novogodišnje nagrade.

Mnoga dešavanja kroz istoriju ostaće zauvek sakrivena iza zidina dvorca, ali to nije smetalo brojnim putopiscima i istraživačima da se upuste u odgonetanje porodičnih intriga familije Lazar i ispišu sagu o minulom vremenu do najsitnijih pojedinosti.

Tako se, recimo, zna da je čuveni virtuoz Franc List svirao na otvaranju „Kaštela“ 1820. kao devetogodišnjak, ali su ostala sporenja da li je svoje umeće za klavirom, na oduševljenje grofa Esterhazija, izveo u raskošnoj balskoj dvorani ili u obližnjoj katoličkoj crkvi. Po jednima, prestolonaslednik Franc Ferdinand, čest gost „Kaštela”, tu je sklopio jedan od svojih brakova sa manje poznatom suprugom, a po drugima sa najpoznatijom, Sofijom. U svakom slučaju, verodostojno je da je u Ečki poslednji put boravio dan pre atentata u Sarajevu.

Priča se nastavlja...

– Mi smo se opredelili za verziju koju je pisao Boris Pavlov – kaže Sandra Skendžić. – On je dao mnogo pojedinosti o minulom vremenu, a interesantan je i njegov opis svečanosti koja je priređena na otvaranju.

Tako saznajemo da su već mesec dana pre ovog događaja bili zaključeni spiskovi oko tri stotine zvanica i određen plan njihovog boravka. Pored dvojice vlastelinskih kuvara, iz Beča je pozvan jedan od najboljih dvorskih kuvara. Mnogobrojnoj posluzi sašivena su nova odela i livreje.

Uveče, 29. avgusta 1820. godine, priređena je svečana bakljada uz učešće skoro svih odraslih stanovnika Ečke.

Posle svečanog ručka u salonu dvorca, priređen je lov za plemiće i gospodu iz Beča i Pešte, a za njihove supruge i ostale gošće organizovana je šetnja gondolama po Velikom jezeru i Begeju.

Tradicionalni ečanski bal po toploj avgustovskoj noći pretvorio se u parku dvorca u hiljade čarolija, počev od divnih damskih toaleta i raskošnih uniformi, sve do raznobojne bengalske vatre koja je treperila celu noć duž mnogobrojnih staza u parku.

Desetinama godina posle ovih događaja, stanovnici Ečke su prepričavali ove dane kada je i najsiromašniji meštanin osetio radost nesvakidašnjeg slavlja.

Sa obnovom dvorca, ljubavne i druge priče koje su se odigravale u „Kaštelu“ nastavljaju da žive. A pojavljuju se i nove.

---------------------------------------------------

Prohujalo sa košavom

Jermenski trgovac Lazar Lukač, sa dobrim vezama na bečkom dvoru, kupio je 1782. godine imanje u Ečki od trideset hiljada lanaca za nešto više od 200.000 forinti kojim je njegova porodica upravljala 160 godina.

(/slika3)Lukač je imao četiri sina, a nasledio ga je najstariji, Janoš, koji je brinuo o imanju sve dok 1809. nije poginuo u dvoboju. On je i osnovao prvu ergelu rasnih konja sa 150 grla, od kojih su neka bila poznata širom Evrope.

Posle njegove smrti, imanje je nastavio da vodi Lazarev srednji sin Agošton koji je odlučio da sagradi dvorac jer postojeća vlastelinska zgrada više nije odgovarala porodičnim potrebama.

Treći sin, Mihalj, nastradao je od jednog od njegovih ljudi u sukobu nastalom oko očevog testamenta. U znak sećanja na nemio događaj, Agošton je u parku dvorca podigao spomenik kojim je pozvao porodicu da živi u slozi.

Agoštona je nasledio sin Sigesmund, kasnije general, koji je umro u 69. godini. Upravljanje imanjem preuzela je njegova 40 godina mlađa supruga Viktorina koja se preudala za princa  Egona Maksimilijana. Svoju odanost Viktorini princ je iskazivao i organizovanjem konjskih trka koje su privlačile vlasnike najčuvenijih grla u Ugarskoj. Jedan od najznačajnijih trofeja bio je veliki srebrni pehar – dar princeze Viktorine.

Uprkos kućnom pritvoru u kojem se nalazila, Mariana, njena kćerka iz braka sa Sigesmundom, udala se za Feliksa Harnonkorta, ađutanta prestolonaslednika Franca Ferdinanda koji je ubrzo preuzeo svu vlast na imanju.

Pošto je Mariana umrla, Feliks je ostao u Ečki sve do 1919. godine. Uoči posete prestolonaslednika Aleksandra i vojvode Mišića preselio se u Beč, a njegovi naslednici vremenom su zapali u velike dugove. Posle Drugog svetskog rata imanje je nacionalizovano. Poslednji izdanak ove loze Antoaneta umrla je u SAD. Osamdesetih godina prošlog veka dvorac je ponovo postao centar okupljanja lovaca.

Od 31. decembra 2007. godine vlasnik čitavog kompleksa koji se prostire na oko 17 hektara postao je beogradski „Univerzal“.