Šta nam se dešava, šta nam nije jasno

Godina u koju smo stupili trebalo bi da bude jedna od onih u kojima se spremamo da na izborima iskažemo svoje mišljenje o svemu kroz šta smo prošli u prethodnom periodu, iznosimo nade za budućnost, blisku i dalju. Sličnu dilemu rešavali smo mnogo puta do sada, uvek se pitajući: da li smo pravilno izabrali, dovoljno promislili, oslonili se na sreću...

Ali ovog puta kao da se više pitamo kome da ne damo svoj glas, nego obratno. Ne samo zato što smo razočarani, ljuti, rezignirani... već stoga što smo „ponudu” koja nam je ispostavljena retko kada ranije imali. Pa čak i u onim vremenima „povratka demokratije”.

Govorimo prevashodno o generacijama stasalim za izjašnjavanje neposredno pred početak i tokom do sada „odrađenog” 21. veka. O onima koji su u punom radnom kapacitetu. A takvima se nude po svemu neuobičajene vizije. Nude ih svi: aktuelna vlast, opozicija, studenti, blokaderi... Ali i pojedinci koji misle da imaju ključ koji otvara sva „vrata blagodeti”, pa makar i bez pokrića.

Ako nam je, kada su u pitanju vlast i opozicija, mnogo toga dobrog ili lošeg odavno poznato, ako verujemo statističkim procenama, izjavama vodećih ljudi sa svih strana političkog spektra, analitičarima... onda, usled onoga što svakodnevno vidimo i doživljavamo, kad razmišljamo o studentima i blokaderima, o ulici, obavezno stavljamo prst na čelo. Upravo o njima ćemo da govorimo.

Studenti koji su na čelu aktuelnih dešavanja i sa, za sada neobznanjenom listom kandidata, svakako su izborni faktor na koji je potrebno obratiti pažnju. Jer oni će za koju godinu, tada već kao definisani radni ljudi i birači, odlučivati jednako o svojoj, kao i o našoj sudbini. U ovom trenutku, i pod današnjim sloganima, njihove ideje više bi trebalo da služe za korekciju strategije „pravih” političkih igrača.

To se, pre svega, odnosi na njihove nedavno istaknute zahteve o ispitivanju porekla imovine i lustraciji. Teško je reći da u ovome ima bilo šta novo. Reč je standardnim zahtevima koji se vezuju za svaku ozbiljniju, revolucionarniju promenu sistema. Njihova realizacija, međutim, zavisiće od novouspostavljenog odnosa nove i stare vlasti. A oštrica ovakvih zahteva već tu se gubi.

Objektivno, studenti sami teško da mogu da se izbore za nešto više. Jednostavno, nemaju (obelodanjen) konkretan program. Reaguju na dnevna dešavanja, nemaju ljude sposobne da kanališu njihovo nezadovoljstvo, nemaju bazu među građanima, infrastrukturu… Uostalom, nemaju ni pare.

Njihova bučno najavljena akcija „od vrata do vrata”, svedena tek na prikupljanje potpisa za raspisivanje izbora, prirodno, bila je ograničena na veće, urbane sredine, tamo gde i oni sami borave tokom školovanja. Verovati da bi prepuni entuzijazma išli dalje – od sela do sela – bilo bi preambiciozno.

To je i razlog što još ne znaju, tačnije ne usuđuje se da obznane, ko će se naći na njihovoj izbornoj listi. Uostalom, pitanje je i da li su oni koji bi na njoj trebalo da se nađu voljni i spremni da njih i njihove porodice, društvene mreže, tabloidi, lokalne televizije, pojedinci… danima provlače kroz izbornu kaljugu.  Da li će iz nauke kojoj su posvetili život tek tako preći u neizvesnost politike?

Nepoznanica su i tzv. blokaderi. Sastavljeni su, uglavnom, od povremenih učesnika u političkom životu, građana besnih i na sebe i na državu, ali uvek spremnih da provedu nekoliko sati na ulicama blokirajući gradski saobraćaj. Bolje su organizovani od studenata, iskusniji, ali jednako bez pravih ideja i bez istinske političke težine.

Znaju šta neće, iako su duboko u sebi svesni da bi se ponašali jednako kao aktuelna vlast, samo kada bi im za to bila pružena prilika. Neskriveno su naklonjeni pojedinim stranim ambasadama, a posebno tzv. evropskim institucijama koje ih obilato plaćaju. Ili barem one koji ih predvode i organizuju.

Ima ih svuda, po školama, u medijima, pozorištima, državnim institucijama, vojsci… ali nigde dovoljno. Cilj im je rušenje vlasti. Bilo koje. Slično dešavanjima 9. marta 1991. Zalažu se za odricanje Srbije od Kosova i Republike Srpske, prekid odnosa sa svim zemljama koje im sugeriše birokratija iz Brisela. Svesni su da državi ne mogu da pomognu, ali sebi i te kako mogu.

Nisu ideološki određeni i zato među njima ima svega: od radikala, monarhista, lažnih demokrata, svih kojima se vlast ikada zamerila, nihilista... do običnih bundžija željnih svojih pet minuta pred televizijskim kamerama. Vlast samostalno ne mogu da osvoje i zato su spremni da se, u pogodnom trenutku, priključe onom učesniku u izbornoj trci koji im ponudi (za njih) koliko-toliko prihvatljivo rešenje.

Od trenutka kad su počele blokade i kad je običnim ljudima, bez konkretnog stranačkog ili ideološkog opredeljenja, onemogućeno da se slobodno kreću gradskim trgovima i ulicama, da idu na svoja radna mesta, kod lekara, u kupovinu, vode decu u obdaništa... Srbija kao da je ušla u neku vrstu „vanrednog stanja”. Usledili su ekscesi, sa svih strana. Neretko izrežirani. Normalnost je zaboravljena...

Lične tragedije medijski se beskrupulozno koriste kao politički argument i oružje. Obični dnevni izveštaji i komentari neretko su na samoj granici antidržavnog delovanja i ličnih omraza. Privođenja odgovornih za klasično kršenje zakona stiču oreol političkih progona.

„Pismo jednog profesora studentima” postalo je maska za skrivanje identiteta autora (glavnog i odgovornog urednika?)...

Stvorena je atmosfera u kojoj je otvorena sila ta koja vodi igru. A to dozvoljava svakome da po sopstvenoj meri tumači i Ustav i zakone. Olako izrečene optužbe, i jednako takve „presude”, neodoljivo podsećaju na ostrašćenost iz nekadašnjih postrevolucionarnih, pa i „golootočkih” vremena.

„Ribnikar”, „Mladenovac”, „Nadstrešnica”, „Generalštab”, „Ekspo”, „NIS”... postali su okosnica protestantskog delovanja, mada su dva prvonavedena slučaja brzo pala u zaborav. Nije u njima bilo nikakve tajne. Ipak, teško je ne oteti se utisku da su građani na iste izlazili više da iskale sopstveni bes nego insistirajući na traženju direktnih krivaca.

Upali smo u neko čudno vreme. Laž je postala istina, ono čemu svojim očima svedočimo pretvoreno je u privid. Naše muke neki drugi trpe, ali ne da bi nam pomogli već da bi nas još više pritiskali. Istorijske činjenice tumače se onako kako to nalaže političko opredeljenje. A oni koji pozivaju na bunt, čine to bezimeni i iz dobro skrivenih rovova.

O svemu tome moraćemo da razmišljamo kad uzmemo u ruke glasačke listiće.

*Novinar „Politike” u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista