Život gastarbajtera iz drugog ugla

Marina Rihter

Debitantski dugometražni igrani film Marijane Janković „Home”, renomirane dansko-srpske glumice (rođena je u Beranima 1982) slavi svoju svetsku premijeru u zvaničnoj selekciji Roterdamskog internacionalnog filmskog festivala. U ovoj drami, čija je priča centrirana oko šestogodišnje Maje (harizmatična Tara Čubrilo) i njenih roditelja koji napuštaju svoj topao seoski dom i odlaze u pečalbu iz ekonomskih razloga, okupljene su glumačke veličine obe zemlje od kojih je nekoliko svoje karijere izgradilo u Skandinaviji. Tu, pre svega, izdvajamo Dejana Čukića u jednoj od vodećih uloga, i rediteljku koja glumi samu sebe u „sadašnjem” vremenu.

Inspirisana sopstvenim iskustvima koje je prvi put prenela u scenario za svoj višestruko nagrađivan kratki film „Maja” (2018), Marijana Janković u priču o devojčici koja sa ocem i majkom započinje novi život u Danskoj unosi sav žar i osećanja nekoga ko je taj put prošao. U ostvarenju „Home”, život gastarbajtera je prikazan iz drugačijeg, potpuno svežeg i ljudskog ugla, kako našoj publici koja na ekonomsku emigraciju uglavnom gleda sa nipodaštavanjem i podsmevanjem, tako i inostranoj koja je navikla da ljude sa prostora bivše Jugoslavije vidi u repetitivno preslikanim ulogama (uglavnom primitivnih) šljakera, siledžija i kriminalaca. Naslov je verovatno direktan prevod reči „dom” sa srpskog, što se pažljivom (domaćem) oku otkriva u jednoj od najjačih scena tokom dinamičnih sto četrdeset minuta filma, u kome dete, čeznući za braćom Milošem (Sergej Vulatović) i Ivanom (Viktor Janković), koja su ostala u Crnoj Gori sa babom, okreće broj – za nju još uvek jedinog doma.

Vreme u kojem se radnja dešava je moglo da se stavi u jedan drugi, takođe često eksploatisan kontekst. Godina je 1991, i Majin otac Marko (Dejan Čukić) se hvata za ekonomsku slamku, nevoljno, ali odlučno, ne bi li svojoj deci obezbedio bolji život. Vesti o onome što će uskoro čitavu zemlju rasparčati do nepovratnosti se povremeno čuju sa nikada neaktivnog TV ekrana, i kvalifikacije za evropsko prvenstvo u fudbalu 1992, te i diskvalifikacija fudbalske reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije 31. maja te godine, svega jedan dan pre uvođenja sankcija, postaju simbol duševnog bola članova familije koje je napuštanje zavičaja slomilo, svakoga na svoj način. Diskvalifikacija Jugoslavije je automatski postavila reprezentaciju Danske na njeno mesto, tima koji je naposletku postao šampion Evrope.

Porodica sa suočava sa mnogobrojnim preprekama birokratske ili kulturološke prirode na svome putu ka ekonomskoj stabilnosti, i rediteljka ne vrši kozmetičke tretmane zbilje. U toj slici suočavanja dve različite kulture niko nije stavljen u šablon ispravnog ili pogrešnog, osim možda onih koji finansijski profitiraju od tuđe bede. I familija Petrović je pokazana u svojoj nepatvorenoj srži, sa toplinom i razumevanjem i za dobre i loše poteze, lične odluke i njihove posledice.

Kasting je izuzetno dobar. Nada Šargin uskače u kožu Vere, Majine majke, a crnogorska glumica Dubravka Drakić je tetka Sanja koja je svoj život u Danskoj odavno izgradila. Tri danske zvezde sa kojima je Marijana Janković sarađivala tokom svoje karijere što na filmu, televiziji ili na pozorišnoj sceni, takođe su zaposele uloge u filmu: Trine Dirholm, Klaes Bang i Jesper Kristensen, ali i Zlatko Burić, čiji je stric Lazar, takođe gastarbajter, sušta suprotnost Milu kriminalcu iz „Dilera” Nikolasa Vindinga Refna, ulozi koja mu je 1996. pogurala karijeru. U manjim, ali upečatljivim ulogama se nalaze i Nikola Kojo i Branislav Trifunović (brat Miloš kao odrastao čovek).

Iza originalnog skora za film u kom se stapaju dva oprečno drugačija sveta stoji kompozitor Dejan Pejović („Guča!” Dušana Milića iz 2006, „Selo bez žena” Srđana Šarenca iz 2010. i „Dobra žena” Mirjane Karanović iz 2016, da pomenemo neke od njih), čija setna melodija diskretno sklizne u uho gledaoca i nestane onda kada priča postane sunčanija. Osunčane krajolike valjevskog kraja u svojoj neizmernoj lepoti dočarava kamera direktora fotografije Manuela Alberta Klara, stalnog saradnika Larsa fon Trira koji je 2012. odneo nagradu Evropske filmske akademije za „Melanholiju”.

Film je sniman u Kopenhagenu i u valjevskom kraju, u Sušici i Gracu.