Znanje imanje

Prošle nedelje, na Savindan, održan je pod parolom „Znanje je moć” još jedan „punpaj-punpaj” hepening. U organizaciji političkih aktivista okupljenih u samozvane fakultetske plenume sabrana omladina je poskakivala i podvriskivala do trenutka kad su se najfanatičniji uputili u hram posvećen slavljeniku. Pre toga, okupljene omladince i omladinke zabavljali su vrhunski interpretatori evergrin fraza i srceparajućih lamenata na temu znanja, školstva i autonomije univerziteta. Tako bi mogao da glasi sažet izveštaj sa skupa koji je trebalo da kruniše trodnevni bojkot nastave koji se nije ni dogodio. 
Simbolika okupljanja na Dan Svetoga Save je jasna jer je on – kako uče plenumašima bliski mnjaučnici – rodonačelnik karijerizma koji je znanje koristio u svrhu jačanja sopstvene moći i promocije. U tom smislu svetac predstavlja uzor rektoru, ali i izvesnom broju plenumaša, te mu je valjalo odati počast. Pored toga, Sveti Sava se smatra utemeljivačem srpske crkve, a poznato je da se naši univerziteti ubrzano transformišu po ugledu na crkvenu strukturu. O tome svedoči štancovanje mučenika, učvršćivanje jerarhije i nesmenjivosti visokodostojnika, a posebno isticanje autokefalnosti kako bi naš sveti univerzitet najzad potpuno okoštao i ostao nepromenjen bar još dve hiljade godina. 
O autokefalnosti univerziteta brine rektorat koji je pandan episkopatu, dok su dekani svojevrsni episkopi, a rektor po volji Svevišnjeg služi kao patrijarh. I procesije koje već ritualno izvodi studentska pastva upotpunjuju ovu rektorougodnu sliku. Da bi analogija bila potpunija, treba pomenuti i Jova preteču koji za razliku od pravog Jovana Krstitelja univerzitetsku veru širi obećanjem o krštenju neznabožaca potapanjem u Savu. O drugim pojedinostima nastanka nove univerzitetske crkve nisam podrobnije upoznat, te će o tome svedočiti jevanđelja po Lomparu i Gruhonjiću, a ja se vraćam već pomenutom obredu. 
Da je, dakle, bio primeren svom nazivu, skup je trebalo da bude organizovan pet dana ranije, u pomen na rođenje ser Frensisa Bejkona, koji je, kako se tvrdi, tvorac čuvene fraze Scientia potentia est. On je, da podsetimo, tu frazu koristio da bi istakao moć naučnog znanja koje mora biti empirijski zasnovano kako bi moglo da unapredi društvo prilagođavajući prirodu ljudskim potrebama. Na taj način Bejkon je postavio temelje onom znanju koje će podstaći tehnološke promene, industrijske revolucije i postati alat za jačanje ekonomske i političke moći modernih država. 
Međutim, sve što se čulo na obredu u Vasinoj ulici bilo je u direktnoj suprotnosti sa Bejkonovom vizijom znanja kao moći. Ukratko, dominirali su praznoslovije i tužbalice bez empirijske utemeljenosti, suprotstavljenost industrijskom razvoju, kao i zalaganje za znanje koje je svrha samom sebi – a na korist samo pripadnicima takozvane akademske zajednice. U izvesnom smislu, veoma blagonaklon posmatrač mogao je tu i tamo razabrati refleksije raznih kritičkih pogleda na tezu da je znanje moć, ali se istovremeno morao zapitati zašto se tako govori na skupu koji slavi i povezuje znanje i moć. Odgovor je jednostavan. Ni govornici ni slušaoci nemaju blage veze, a kamoli znanje o intelektualnoj istoriji na koju se pozivaju. Istrgnuti fragmenti iz te istorije u vidu pojedinačnih fraza koriste se isključivo da zasene prostotu, a u „najboljem” slučaju kao političke parole. 
I ne bi bilo ni po jada, a ni ovog teksta, da je reč o skupu pristalica kakve opskurne političke družine, ali to je bio skup na kojem je centralni govor držao rektor Univerziteta u Beogradu koji je sugestivno sebe stavio u aleju s Dositejem Obradovićem, Simom Lozanićem i Slobodanom Jovanovićem kao zaštitnicima beogradskog univerziteta. Štaviše, svoje zamišljeno mesto u tom nizu istakao je rečima da je „istorija pokazala da nijedna vlast kao ova nije postupala ovako zlokobno prema akademskoj zajednici samo zato što nije pristala na ćutanje”. Ko ne veruje, a teško je poverovati i sopstvenim ušima, može pogledati snimak čitavog skupa i svih govora na internetu. 
S obzirom na postojanje tog video i audio zapisa, istraživačima sunovrata našeg univerziteta biće lako da identifikuju one delove govora koji su izazvali najveću euforiju okupljenih podstaknutih bukačima, zbijenim u prve redove i raspoređenim u masi sa zadatkom da po potrebi viču „živeo!” ili „ua!”, odnosno „punpaj-punpaj”. 
Tako je, na primer, ovacije doživela govorkinja koja je uskliknula da „obrazovanje mora biti dostupno svima, a ne samo manjini najbogatijih”. S obzirom na to da je izvučena iz ropotarnice komunističkih govora s početka 20. veka, ova rečenica u današnjem kontekstu bila bi smešna da nije propraćena salvom frenetičnog odobravanja. Elem, u današnjoj Srbiji broj akreditovanih mesta na visokoškolskim ustanovama gotovo je jednak broju rođene dece, što znači da svako ko se rodi ima šansu da postane student, čak i bez obzira na prethodni uspeh u školi. Da licemerje bude veće, dobar deo univerzitetske pobune upravo je posledica otvaranja društvene strukture tokom protekle decenije koja je na užas gradskih srednjih slojeva dovela do toga da deca iz nižih društvenih slojeva češće nego ranije zauzimaju nekada isključivo njihovim potomcima namenjene više društvene položaje. 
Ne manje oduševljenje studentske pastve izazvao je i zahtev da škola mora da bude „po meri čoveka, a ne korporacija u večitoj pohlepi za jeftinom radnom snagom”. Samozadovoljna efektom koji je postigla, govorkinja nije našla za shodno da objasni gde bi se ti mladi ljudi zaposlili dok ne dođe komunizam u kojem će korporacije brinuti o opštem dobru, a ne o svom profitu – pošto ipak ne mogu svi da se zaposle na državnim samoupravnim univerzitetima. Od sveg tog nesklada, Desanka Maksimović, koja je takođe bila prizvana da govori, naprosto je zanemela. 
O rektorovom govoru već je bilo reči, ali poenta njegovog nastupa bila je da podiđe prisutnima i da ih usmeri protiv države koja je po njegovim rečima udarila „na najmlađe i najobrazovanije”. Podrazumeva se da samo on stoji kao odbrana i izbavitelj od pritiska države koja, pod upravom Dejana Pontija Vuka Pilata Stankovića, kombinuje fizičku, finansijsku, medijsku i administrativnu prisilu. Za one koji ne znaju ništa o zbivanjima na univerzitetima primeri koje je naveo trebalo bi da posluže u prilog njegovoj tezi, ali za one koji poput Bejkona veruju u posmatranje, ti primeri svedoče upravo suprotno, svodeći rektorov govor na suvoparni verbalizam i ispraznu sholastiku, odnosno pokušaj racionalnog obrazloženja već prihvaćenih dogmi o ugroženosti univerziteta. Univerzitet jeste ugrožen, ali ne od strane države već od nebrige onih koji se, umesto da se staraju o njemu, brinu o svojim političkim karijerama. Više se, zapravo, i ne može očekivati od prvosveštenika takvog univerziteta. Ono čemu se, međutim, treba nadati i očekivati jesu raskol i reformacija.

 *Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista