Trampov pritisak spasao Merca od pada

Evropska politička scena ulazi u fazu u kojoj se stari trendovi više ne mogu uzimati zdravo za gotovo. Ono što je do juče važilo kao pravilo za najveće zemlje Zapadne Evrope - da su vladajuće elite hronično nepopularne, a da radikalna opozicija drži vrh anketa - u Nemačkoj je počelo da se lomi. Alternativa za Nemačku (AfD) više nije ubedljivo najjača politička snaga, dok rejting vlade i kancelara beleži iznenađujući rast.

Nemački izuzetak u zapadnoevropskom pravilu

Do nedavno se moglo govoriti o gotovo univerzalnom obrascu: u Velikoj Britaniji dominira Reformska stranka Najdžela Faraža, u Francuskoj Nacionalni skup Marin le Pen, a u Nemačkoj AfD. Vlade su, istovremeno, obarale rekorde po nepopularnosti. Danas taj opis i dalje važi za London i Pariz, ali ne i za Berlin.

Prema najnovijim anketama, uključujući i istraživanja nemačkih tabloida, vladajući hrišćanski demokrati i vodeća opozicija su izjednačeni – po 26 odsto. Među mladima je razlika još manja: AfD ima oko 20 odsto podrške, tek jedan procentni poen više od Hrišćansko-demokratske unije kancelara Fridriha Merca. To u praksi znači da je rast AfD-a zaustavljen, pa čak i blago preokrenut, dok je vlada uspela da stabilizuje svoj rejting.

Ono što ovu promenu čini politički zanimljivom jeste činjenica da joj ne prethodi nijedan „klasičan“ razlog. Nije bilo velikih skandala u opoziciji, niti značajnih ekonomskih ili socijalnih uspeha vlade. Naprotiv: životni standard u Nemačkoj opada, kriminal raste, privreda stagnira, a perspektiva dugoročnog blagostanja sve je maglovitija.

Američki faktor koji Berlin nije tražio

U takvim okolnostima logično se nameće pitanje šta je preokrenulo trend u korist kancelara koji je do skoro važio za slabu i neubedljivu figuru, čak i u poređenju sa svojim prethodnikom Olafom Šolcom. Odgovor se, paradoksalno, ne nalazi u Nemačkoj, već u Vašingtonu – i u politici predsednika SAD Donalda Trampa.

Tramp nije imao nameru da pomogne nemačkoj vladi, ali je to učinio posredno. Njegov otvoreno konfrontacioni odnos prema Evropi, grubo nametanje novih trgovinskih pravila i pritisak na evropske saveznike primorali su Nemce da se, možda prvi put posle decenija, ozbiljno suoče sa sopstvenim evropskim identitetom i interesima.

Ironija je u tome što su pojedini u Trampovom okruženju - uključujući potpredsednika Dž. D. Vensa i bivšeg saradnika Ilona Maska - javno simpatisali AfD. Rukovodstvo te stranke je to rado prihvatalo, šaljući signale o nekakvoj globalnoj desničarskoj konzervativnoj „internacionali“ koja je već pobedila u Americi, a tek treba u Nemačkoj. Međutim, taj narativ se pokazao kao prazna konstrukcija.

Tramp u praksi ne igra ni za evropsku desnicu, ni za Nemačku, već isključivo za sebe i za Sjedinjene Države. Evropa je za njega partner samo dok prihvata ulogu podređenog. Kada je reč o stvarnim interesima, on je spreman na pritiske, ucene i ekonomske mere koje direktno pogađaju evropske ekonomije – a među njima najviše upravo Nemačku.

Grenland, Danska i kriza u AfD-u

Najbolji primer te politike jeste pitanje Grenlanda. Trampovo nastojanje da ojača američko prisustvo na tom prostoru, pa i da ga stavi pod direktnu kontrolu SAD, izazvalo je oštre reakcije u Evropi. Pritisak je usmeren ka Danskoj, ali je Berlin, kao njen saveznik, neminovno uvučen u sukob – i izložen trgovinskim i političkim posledicama.

Za nemačku javnost, koja tradicionalno ne gaji simpatije prema Trampu, to je bio trenutak kristalizacije. AfD se u tom kontekstu našla u problemu: stranka koja sebe definiše kao nacionalnu i patriotsku nije mogla otvoreno da podrži američki pritisak na evropskog saveznika. Kopredsednici Alis Vajdel i Tino Hrupala jesu, sa zakašnjenjem, zauzeli distanciran i kritičan stav prema Vašingtonu, ali je unutrašnja nejedinstvenost stranke već bila ogolela.

U istoj situaciji, Fridrih Merc je delovao sigurnije. Iako često kritikovan i sklon kontroverznim izjavama, on je Nemcima ponudio nešto što većina evropskih lidera trenutno nema – jasnu, mada tešku i neprijatnu viziju budućnosti. Otvoreno govori da je era nemačkog ekonomskog čuda završena, da su sukob sa Rusijom i nestabilnost dugoročni, i da Evropa više ne može računati na Sjedinjene Države kao pouzdan oslonac.

Iz te vizije proizilazi i njegova strategija: zaduživanje i ulaganje u vojno-industrijski kompleks, kako bi Nemačka iskoristila svoje proizvodne kapacitete i smanjila energetsku zavisnost, uključujući i zavisnost od američkog gasa nakon samonametnutog prekida sa ruskim. Čak i ako je taj plan rizičan ili pogrešan, on postoji – i to je, u ovom trenutku, za nemačko javno mnjenje važnije od njegove konačne uspešnosti.

Između Evrope i Amerike

Ako Mercov plan ne uspe, politički sat će se brzo vratiti u staro stanje: vlada će ponovo gubiti podršku, a opozicija jačati. Ali trenutni preokret otkriva dublji problem, pre svega za AfD. Nemoguće je biti evropski orijentisana, suverenistička stranka i istovremeno se oslanjati na Sjedinjene Države, čak i kada je u Beloj kući ideološki bliska administracija.

Američka spoljna politika, bez obzira na ličnosti, uvek je jednosmerna igra. Nemačka je već platila visoku cenu prihvatanja tih pravila – deindustrijalizacijom, energetskom krizom, gubitkom ruskog tržišta i dubokim uvlačenjem u ukrajinski sukob. Pokušaj da se misli sopstvenom glavom, čak i kada ta glava pripada Fridrihu Mercu, za Berlin je u ovom trenutku manje loša opcija od povratka u staru iluziju transatlantske sigurnosti.