Rogovi ispali iz vreće

Jedno poglavlje balkanske istorije završeno je: od nekadašnjih republika SFRJ stvorene su međunarodno priznate države. Razlaz se nije dogodio mirno već ratnim sredstvima. Od nekadašnjih bratskih republika (naroda i narodnosti) stiglo se do susednih država. Specifičnost našeg slučaja jeste u tome što su to komšije sa kojima se nekada živelo u miru i socijalističkom optimizmu, a već poduže u latentnom neprijateljstvu i manifestnom prijateljstvu. Šta se može očekivati u narednim godinama?

Da se ne zavaravamo i ne širimo iluzije: veze i odnosi između bivših republika i sadašnjih država biće na svakodnevnoj klackalici međusobno suprotnih tokova saradnje i nesaradnje. Drugim rečima, ne možemo se nadati „srdačnim i prijateljskim odnosima” i ako ovaj deo evropskih država prihvati Evropska unija. I ako čujemo ovakve reči, to će biti samo na površini komšijskih pozdrava i konvencionalnih fraza. Na čemu se temelji ovakvo predviđanje? Najpre, još dugo će osećanja nacionalne nepravde biti upletena u svaki međudržavni razgovor jugo-suseda. Srbi ne mogu da istisnu sećanje na izgon delova svoje nacije iz Hrvatske i Kosova i Metohije. Hrvati će podsećati na ratna stradanja (i srpsku „agresiju”) u njihovoj republici, Slovenci će obeležavati rat protiv JNA. Bošnjačko-muslimanski narod će isticati Srebrenicu. Kosovski Albanci i danas pričaju o „srpskoj represiji”. I kada ih neka nužnost okupi za pregovarački sto, ovo osećanje nekakve štete koje su nacije pretrpele u toku razbijanja SFRJ neće moći da se izbriše iz kolektivnog pamćenja.

Politički odnosi će biti pritisnuti svom težinom kosmetske samoproglašene države. Srbija ne može iskreno da sarađuje sa državama koje su priznale Kosovo i Metohiju kao državu. Čak i sa bratskom republikom kao što je Crna Gora. Naučnik nije prorok, kaže jedan mislilac, pa ne može da progleda budućnost kosovskog slučaja. Ali Srbiji najteže pada upravo komšijsko otkidanje dela njene teritorije i sigurno je da će još zadugo ova igra sa Kosovom i Metohijom biti kamen spoticanja u vezama i odnosima sa drugim jugo-državama. Neće to biti volja bilo koje srpske vlade već suštinska dužnost državnog posla.

Bolji su putevi u oblasti ekonomske saradnje. Ne samo zbog privrednog nasleđa industrije, trgovine i finansija, već po logici ekonomske racionalnosti i interesa odvijaće se saradnja između novih država na Balkanu. Ona i sada teče, u određenom obimu. Ali i tu ne ide sve glatko. Stepen otvorenosti srpske privrede i privrede drugih komšijskih država nije usaglašen i predmet je ozbiljnih sporova. Ne može se prihvatiti da jedna država (Srbija) pušta susedski kapital, a da istovremeno ne može da plasira svoje investicije u te iste države.

Najzad, postoji oblast kolektivnog života u kojoj se izgleda brzo zaboravila surova prošlost. U zabavi najviše, a i u nekim sektorima kulture, građani susednih država veselo i raspevano učestvuju. Koncerti raznih muzičkih solista i grupa zakazuju se u gradovima novih država i dobro su posećeni.

Dakle, u desetak godina od završetka ratnih sukoba bivših jugo-republika, vidimo ono što će se nastaviti i u bližoj budućnosti. Pojave li se srdačna rukovanja i osmesi političkih i državnih predstavnika ovih država, budimo sigurni da u tim susretima nema iskrenosti i prijateljstva. Svaka strana će prikrivati svoja negativna osećanja, svoje političke i ekonomske interese, svoje planove za budućnost.

Može li se ipak nešto učiniti za otvoreniju, potpuniju i efikasniju saradnju? Ako pojam saradnje podrazumeva uzajamno poštovanje i poverenje, onda svaka država na ovom delu Balkana mora da poradi na stvaranju takve klime. To znači: otkloniti neke prepreke prema budućnosti, ako već ne mogu prema prošlosti. Hrvatska tužba u Hagu mora da se povuče. Apsurdna je svaka institucionalna saradnja kada te komšija tuži za nepostojeći genocid. Drugo, susedi moraju maksimalno da se uzdrže od mešanja u kosovskometohijski slučaj. Srbija bi trebalo principijelno da nastupa na svim nivoima saradnje. Uspešna saradnja je samo ona koja uvažava jednakost interesa strana koje sede za istim stolom, kao i uverenost u pravičnost rešenja. Treće, bez obzira na tekuće međudržavne odnose, neophodno je da njihove granice budu otvorene za građane, za njihove formalne i neformalne susrete, komunikaciju i debate. To je uvek prilika za nepolitičke i političke diskusije. Za našu temu, razume se, važniji su ovi drugi razgovori. U njima će verovatno doći do nekakve saglasnosti u vezi sa tumačenjem ratnog razlaza bivših republika. A to je veoma značajan deo političke svesti onih koji su preživeli razbijanje SFRJ i onih generacija koje dolaze.

Sociolog, naučni savetnik