Odlazi društvo sa društvenih mreža

Nekada se telefon smatrao komadom nameštaja. Imao je kabl, uvijen kao DNK porodičnih tajni i zvonio je toliko glasno da je cela kuća znala kad neko pozove. Telefon nije bio samo tvoj. Bio je porodično vlasništvo. Ako si bio dete, pitao si da li možeš da se javiš. Ako si bio tinejdžer, razgovor je imao rok trajanja, jer je majka stajala u hodniku i slušala šaputanje sa druge strane zida.

Ako si bio u ludim godinama i neka klinka ti je ispisala svoj broj telefona na cedulji, ti si molio Svevišnjeg najmanje jednu stvar. Da se ne javi njen tata. Druga je bila da se ne javi njena mama. Ako bi prošao taj porodični inkvizicioni test, čuo bi konačno njen glas. I Romeu je bilo lakše. On se samo verao do balkona ugledne porodice Kapuleti.  

Danas je mobilni telefon stalno u rukama dece. Ili u krevetu, na jastuku. U kupatilu, pored šampona. Postao je produženi deo šake, sa podebljanim palcem, kao proces digitalne evolucije.

Gledam klince. Sede za istim stolom, ali se ne gledaju u oči, već u displeje i pišu poruke jedni drugima ili lutaju po džungli društvenih mreža. Toliko su zbijeni da se dodiruju, a zapravo su udaljeni jedni od drugih svetlosnim godinama. Da li su roditelji krivi za takvu emocionalnu delinkvenciju? U suštini jesu, mada je prilično teško boriti se sa megakorporacijama koje iz godine u godinu razvijaju ta čudesa od smartfona sa ekranima od šest inča i stvaraju aplikacije kao nove univerzume. Do njih se ne stiže šatlovima, već klikovima. Brate Mask, ne troši lovu na osvajanje Marsa, čovečanstvo je već tamo. Sve sam marsovac do marsovca. Mobilni telefoni su postali digitalne mame i tate, babe i dede, strine ujne i dadilje, a društvene mreže emocionalni auto-putevi bez saobraćajnih znakova. Ko preživi, pričaće!

Australija je prva država koja je rekla – dosta. Zabrana pametnih telefona i samim tim društvenih mreža za mlađe od 16 godina izazvala je paniku kod dece, olakšanje kod odraslih i moralnu konfuziju kod svih zajedno. Deca mlađa od 16 godina ne smeju da žive u tom džepnom univerzumu. Bravo Australijanci. Evo ih, Slovenci i Francuzi, krenuli za njima. Uskoro će da pokrene lavina zabrana. Naravno da nije normalno da dete od 12 godina ima algoritamski personalizovanu stvarnost, prilagođenu njegovim strahovima, nesigurnostima i hormonima. Ali u Australiji je već nastala panika. Ne kod roditelja. Oni su, ironično, osetili olakšanje, već kod dece koja su odrasla u uverenju da je stalna povezanost jednaka slobodi zagarantovanoj Ustavom. Nema šta, opasni su klinci.

U svetu fiksnih telefona, dakle, mojoj pustoj mladosti, nisi mogao baš tako da pobegneš od dosade. Telefon ne zvoni, pa to ti je! A dosada ume da čini velike stvari: uči te da misliš, da je izdržiš, da gledaš besciljno kroz prozor. Danas je dosada greška u sistemu i signal da nešto nije u redu. Dosada je, uzgred, majka inspiracije.

Tada sam znao napamet najmanje tridesetak brojeva telefona. Ko je bio blesav da nosi telefonski imenik sa sobom, težak kao „Rat i mir”. Danas deca znaju lozinke, ali ne znaju kako da započnu razgovor bez ekrana i tastature kao posrednika.

Zato je smešno i pomalo tragično kada se smartfoni brane kao „neutralni alati”. Kao da su društvene mreže isto što i telefon sa brojčanikom. Kao da „Tiktok” ili „Instagram” imaju isti uticaj kao fiksni telefon sa kablom kome je obično istekao rok trajanja. To mu dođe kao poređenje viljuške sa automatskim mitraljezom i konstatuje se da su oba od metala.

Deca u Australiji kažu da im se zabranom oduzima pravo na učešće u demokratiji. Ali kakva je to demokratija u kojoj se javna rasprava svodi na kratak video? Ako je to demokratija, onda je Sokrat izmislio rijaliti. Ali kakva sadašnjost, takvi i filozofi!

Naravno, zabrane su uvek nezgodne. Kao i sve što dolazi prekasno. U Srbiji se, po običaju, traži srednje rešenje. Najavljuje se da će pametni telefoni da se zabrane u osnovnim i srednjim školama, ali se razmišlja – da li delimično ili potpuno. Dakle, ovako: da se mobilni izbace iz učionice, ali da se više radi sa veštačkom inteligencijom i digitalnim tehnologijama. Kao da dete koje ne može da odloži telefon na 45 minuta, može kritički da razgovara sa digitalnim čudovištima koja su pametnija, brža i još su komercijalno motivisana. Odnosno, rade za svoje gazde i zarađuju im stotine milijardi dolara.

U tom grmu leži zec. Sve se, na kraju, svodi na kintu. Problem sa pametnim mobilnim telefonima i društvenim mrežama nije u tehnologiji, već u tome što su one prva industrija u istoriji čiji poslovni model zavisi od dečje pažnje. Pamet pametnih telefona je tako dizajnirana da zadrži pogled, prst i impuls. Da proizvode dopamin, a ne znanje.

U svetu fiksnih telefona nisi mogao da budeš dostupan stalno. I niko nije očekivao da budeš. Deca u ovo smutno doba odrastaju u svetu u kojem je normalno da si uvek na vezi, ali ne i da si istinski povezan s nekim.

Možda zato ovo australijsko „ne” izaziva toliku pažnju. Ne zato što je potez autoritaran – kako se mi samo nismo prvi setili – već zato što podseća na nešto zaboravljeno: da detinjstvo ne mora biti snimljeno, optimizovano i lajkovano. Detinjstvo ne može da se spakuje u memorijsku karticu.

Fiksni telefon, recimo, nije znao gde si. Nije znao šta voliš. Nije ti predlagao kako da izgledaš, koga da mrziš i čega da se plašiš. I možda baš zato nismo mislili da nam nešto naročito nedostaje. I parče hleba namazano džemom bio je vrh doručak. Prste da poližeš. Naročito ako je džem pravila baba.

Danas, paradoksalno, nikada nismo bili povezaniji i nikada usamljeniji. Deca to uvek osećaju prva. Njihova nevina srca povezuju digitalnu opsesiju sa civilizacijskim sunovratom. I onda se pojedini matorci usuđuju da kažu da je ovo pametno doba! Doduše, nikada u istoriji čovečanstva nismo imali više informacija, brže procesore i sofisticiranije modele predviđanja. Telefoni nam znaju korake, navike, snove i nesanice. Mere nam i krvni pritisak. Sledeći model će da nam ponudi da nas operiše na otvorenom srcu! Evo je i veštačka inteligencija. Piše eseje, dijagnostikuje bolesti i komponuje muziku. Izem ti svet u kom su roboti Mocarti, što je dokaz da Salijeri uvek pobeđuje! Sateliti vide svaki metar planete. Sve je umreženo. Sve je izračunato. Sve je, navodno, pod kontrolom.

A homosapijensi, krunisana vrsta majmuna, srljaju u propast sa samopouzdanjem hodača po žici pijanog ko letva koji ispod sebe nema zaštitnu mrežu, nego metalne šiljke.

Dok deci objašnjavamo da je problem u „prekomernoj potrošnji mladosti u virtuelnoj stvarnosti”, stvarni svet oko njih se raspada u realnom vremenu, u visokoj rezoluciji. Rat u Ukrajini traje dok algoritmi odlučuju koji će nam snimak biti „relevantniji”. Bliski istok gori dok se broj pregleda meri brže od broja žrtava. O Iranu se govori kao o sledećem rizičnom fajlu u globalnom softveru nestabilnosti. A Epstajnova dokumenta, tog globalnog makroa i simbola moralnog sunovrata političkih i finansijskih elita, izlaze na videlo kao serijal, epizodu po epizodu. Savršeno tempirano za javnost sa kratkom pažnjom. Ko ono beše manijak, a ko pedofil? Neko je bio svakako, ali ko će da se seti, kad nam sledi novi rat.

U svetu fiksnih telefona rat je bio velika vest. Bukvalno bombastična. Danas je rat sadržaj. Skroluješ dalje. I eventualno ostaviš komentar. Taj neko pamti da si zastao tri sekunde duže i nudi ti još rata i još krvi, jer zavisnici od društvenih mreža moraju da dobijaju svakodnevnu dozu digitalnih narkotika.

I u takvom svetu, odrasli se čude što su deca anksiozna? Kako da ne budu! Gledaju raspad sveta između dva domaća zadatka, dok im aplikacija poručuje da nisu dovoljno lepi, pametni i uspešni.

Zato zabrane društvenih mreža i pametnih telefona za decu treba analizirati s velikom pažnjom. To nije samo pitanje zaštite mentalnog zdravlja, već znak da civilizacija pokušava da povuče ručnu kočnicu, dok juri nizbrdo. Kao i uvek, to čini kad je već prekasno.

Ako ne zaštitimo decu od sveta u kojem ova čudesa znaju više o njima nego oni sami, dobićemo generacije koje će znati sve, osim kako da budu ljudi. Naučimo ih prvo da vežu pertle. Potom, da igraju basket po terenima između solitera. Gde će za to vreme biti njihovi telefoni pametnjakovići? Kako gde? Igraće protiv njih!