Kada mali Kurd jede velikog Amerikanca

Usamljeni junaci u urbanom, globalizovanom svetu našli su svoje mesto na stranicama nove knjige Vladimira Arsenijevića, nedavno objavljene u izdanju kuće „Samizdat B 92” pod nazivom „Predator”. Najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade („U potpalublju” 1994. jedini je debitantski roman nagrađen ovim priznanjem), autor romana „Anđela” i „Meksiko”, sa Aleksandrom Zografom osmislio je i grafičku novelu „Išmail”.

Arsenijević (1965) bio je urednik u izdavačkoj kući „Rende”, glavni i odgovorni urednik „Leksikona JU mitologije”, organizator festivala A književnosti (FAK YU), prevodilac sa engleskog jezika, turistički vodič, gitarista…, a danas je urednik u podružnici izdavačke kuće „VBZ” u Beogradu.

U jednoj priči, po kojoj je knjiga dobila ime, problematizujete odnos žrtve i zločinca. Njihove uloge su, kako se čini, lako zamenjive?

Bio sam inspirisan kanibalom iz Nemačke, koji je 2003. stupio u kontakt sa svojom žrtvom i nakon što su utvrdili da je to konsenzualni kanibalizam, zainteresovalo me je zašto bi neko hteo da bude pojeden i zašto bi neko hteo da jede nekog drugog. Kad se dogodi zločin, kao da postoji neki erotizam počinioca koji nas tera da saznajemo najsitnije detalje o zločincu, dok žrtva ostaje izuzeta zbog, valjda, elementarne pristojnosti. Međutim, žrtva se budi i postaje živa i celovita onog momenta kada shvatimo da ona dobrovoljno učestvuje u činu, pa je filozofsko pitanje da li je dobrovoljna žrtva žrtva, i gde se formira granica između zločinca i onog koji zločin trpi. Sve zajedno, ovo je knjiga o najrazličitijim vidovima komunikacije u koju ljudi stupaju srećući se na najrazličitije čudne načine. Pa, između ostalog, i jedući jedni druge.

I mali Kurd, onda,jede velikog Amerikanca?

Bilo mi je jasno da tog velikog, belog, socijalno uspešnog Džima Rajsa može da pojede samo neko ko bi bio njegova sušta suprotnost. On, usamljen i nezadovoljan zbog kontakata sa ljudima, na prvi pogled deluje neverovatno uklopljeno. Obučen u luksuznu odeću obilazi ezgotične destinacije, radi posao na kojem mu mnogi zavide, i još je plaćen za to. Ali, ako čovek nosi prazninu koju neprestano oseća, i ne uspeva da je ispuni ničim što u životu pribavi za sebe, praznina počinje da ga menja. I, onda, putem interneta pronalazi čoveka koji je toliko drugačiji od njega, a to je mali Kurd… To što mali Kurd jede velikog bogatog Amerikanca može da se čita kao priča o odnosu snaga u svetu i potrebi o različitim vrstama osvete. Postoji nešto duboko neuravnoteženo u načinu na koji doživljavamo svet, i ta vrsta akutne civilizacijske neuroze ušla je u ovu knjigu. Zapadna manjina planete isključivo priča u monologu i onoj tihoj većini diktira način na koji će da promišlja svet. I to uznemirava.

Šta je sa onom pričom o preko potrebnom interkulturnom dijalogu...

Ima nečeg visokoparnog u tome da se baviš spasavanjem sveta a na sopstvenoj koži si uvideo koliko celo to nastojanje ne zadire duboko. Kad se nađeš u ulozi objekta kojim se te spasilačke organizacije služe, shvatiš da ste njihova moneta za marketinško potkusurivanje. Mi imamo interkulturne dijaloge čim otvorimo usta, i nije nam potrebna definicija da bismo se time bavili. Na kraju, i sva ta naša ratovanja su neki vid interkulturnog dijaloga pa nije zbog toga svet postao bolji.

Možemo da govorimo iz našeg iskustva...

U najmračnija vremena sam razumeo da mi nemamo gde da odemo i, na kraju, kad se raziđe dim opet ćemo otkriti da svi stojimo na istom mestu i da su se okolnosti promenile. Nervira me cinizam kad neko govori o jugonostalgiji. Mi govorimo istim jezikom i ne znam koliko više razloga za komunikaciju je potrebno od tog. Tek sada, na polju književnosti, Srpsko književno društvo sarađuje sa hrvatskim udruženjem. Kažu „bolje ikad nego nikad”, ali, pobogu, 2009. je a naša neodlučnost traje petnaest godina. U Hrvatskoj se, doduše, trenutno piše nešto bolje nego kod nas.

Koji bi književni razlozi bili opravdanje za to o čemu govorite?

Razlog zašto se književnost nije modernizovala, u direktnoj je vezi sa time što se čitavo naše društvo nije modernizovalo u tom periodu. Reč je o nabusitoj uobraženosti koja odbija da preformuliše svoj govor da bi on bio razumljiv. To je ona naša priča da nije potrebno ništa objašnjavati jer će istina prodreti u svet. Tako je i srpska književnost verovala da je fantastična, samo neko to treba da shvati, što se u međuvremenu nije dogodilo. Mi i dalje trpimo posledice jer smo se zatvorili u sopstvene okvire. Hrvatski „Profil” otvorio je u Beogradu svoju podružnicu, a za otvaranje knjižare zainteresovan je i „VBZ”. „Algoritam” slično razmišlja i postoji čitav niz aktivnosti koje su vezane za osvajanje srpskog tržišta. Nijedan srpski izdavač nije napravio ni pola koraka da se nađe na hrvatskom tržištu.

Od poslednjeg romana napravili ste pauzu. Da li je udela imao teret NIN-ovog laureata?

Tek kasnije sam zapravo shvatio koliko mi je ova nagrada napravila zbrke u životu, u dobrom i u lošem smislu. Sa jedne strane, visoko me je katapultirala, i nakon toga izdavači ni ne pitaju šta sam napisao; naprosto su zainteresovani za moj rad jer postoji uverenje da su moje knjige komercijalne i da dobro prolaze kod čitalaca. Sa druge strane, bio sam izložen inicijalnom oduševljenju, ali i mnogim ciničnim reakcijama. Svaka pohvala koju sam na početku dobio, sa „Anđelom” mi je desetostruko vraćena po glavi.

Da li Vam smeta kada vas određuju kao pisca o događajima bez vremenske distance?

Zbunjivalo me je zašto se to baš toliko pominje. Čovek ima dve mudrosti: mudrost instinkta, kad reaguje onako kako mu kaže stomak, i mudrost distance koju pisci često više vole zbog zvanično neutralnog odnosa. Za pisanje o devedesetim godinama 20. veka iz devedesetih, nikakva neutralnost nije bila potrebna. Nisam hteo da pišem knjigu koja bi ispod priče analizirala događaje već da vršim razmenu emocijama, da ono što boli u životu u Srbiji tada prenesem na papir. I, pokazalo se da distanca nije previše neophodna.

Da li je tačno da ste u dečačkom dobu na pisaćoj mašini prekucavali tuđe romane?

Samo jedan. Prekucao sam onu čuvenu putopisnu knjigu „Kon Tiki” Tora Hejerdala kad sam imao oko 10 godina jer sam imao izraženu dečju strast prema indigo papiru. Time sam otkrivao stvari koje se tiču same tehnike pisanja i shvatio koliko pisanje zapravo traje. I video, možda ne na fantastičnom, ali ipak dovoljno dobrom primeru, kako se knjiga stvara. To što se uči na studijama književnosti, ja sam eto savladao prekucavanjem.