Berićet bolji od setve

Partizan se iz Surdulice vratio s višestruko važna tri boda. U prošlom kolu, kod kuće, s igračem više, nije mogao da da gol niškom Radničkom, kao ni u poslednjem jesenjem kolu u Loznici IMT-u, pa je skliznuo s prvog mesta na tabeli.

Uoči utakmice s Radnikom na sastanku Upravnog odbora je zatražena i smena trenera, ali je to pitanje odloženo za neki naredni dnevni red. Samo to je dovoljno da kroz krvne sudove kluba zapliva još neki tromb, kojih ionako ima previše. Ishod prekjučerašnje utakmice (3:2 u gostima) mogao bi da bude početak dobre terapije.

Nije ostvareno nešto epohalno, ali ni još vode nije ušlo u brod zapljusnut pretećim talasima. Po onome što su „crno-beli” pružili protiv Radnika berićet im je bolji od setve. Najpre im se posrećilo s golovima. Prvi je autogol, a drugi postignut na neverovatno naivan način.

Za prst na čelu je drugo poluvreme. Iako su preokrenuli rezultat (gubili s 1:0, pa poveli s 3:1) grčevito su se branili i sreća je za njih što domaćin nije ranije postigao svoj drugi gol.

Očekivalo bi se da tim, pogotovo s takvim ugledom, protiv rivala sa skromnim mestom u istoriji našeg fudbala, kad se probudi (da se rano primljeni prvi gol pripiše „pospanosti”) preuzme stvari u svoje ruke, to jest loptu, i da melje (diktira igru). Desilo se obrnuto. Partizan je uglavnom bio na svojoj polovini s nadom da će nešto da ušićari iz protivnapada. Na kraju je ostvario što je želeo, ali je utisak da je nekako dobauljao do cilja, da je moglo da se dogodi da ostane bez snage za završni korak.

Nije ovo prvi put da „parni valjak” posle stečene prednosti (da ne govorimo kad nije u vođstvu ili mora da juri rezultat) podseća na igračku automobil, koju neka nevidljiva ručica može da baci u zaborav.

Jeste na Partizanovim fudbalerima bilo psihički vrlo teško breme, ali moraju da se naviknu, kao i ostali naši sportisti, da je drugačije stanje u takmičarskom sportu jednostavno neprirodna pojava! Izmišljajući opravdanja za kojekakve neuspehe došli smo do toga da kao nepobitne, dokazane činjenice prihvatamo da je vođstvo od 2:0 (verovatno može da se prenese i na bilo kakvu prednost od dva gola razlike) najopasniji rezultat, da je vođstvo na početku prerano, jer protivnik onda ima celu utakmicu da ga stigne (a kad naši rano prime gol, onda nas to poremeti) i slično.

Uobičajeno je i da se iz čista mira „stane na loptu” kad se ima željeni rezultat. To je, nekako, pokazatelj taktičke zrelosti (čuva se snaga za sledeći okršaj), a što jedan šut može da preokrene odnos snaga to, valjda, neće nama da se desi.

Ono što može da ohrabri „crno-bele” je što su brzo, već u prvom poluvremenu, dali tri gola i okrenuli vodu na svoju vodenicu. Na prethodne dve utakmice nijednom nisu zatresli protivničku mrežu. Pored toga Sek je, konačno, svoju brzinu počeo da koristi za juriše ka protivničkom golu (a ne da se s loptom vraća na svoju polovinu i tu ostane bez nje), pa kao da je zbog toga i bio nagrađen. To bi trebalo da bude putokaz i njemu i njegovim saigračima za naredne duele.

Srednji red i dalje ne uspeva da na bezbednom rastojanju drži protivničke akcije, a kamoli da preuzme inicijativu i zagospodari u polju. Nedopustivo je i da niko u odbrani ne vidi, prilikom izvođenja kornera, da je protivnički igrač potpuno sam nadomak gola (tako je Radnik poveo). Ali i na greškama bi trebalo da se uči.