Nedavno se navršilo pet godina od kada je uhapšen Veljko Belivuk zvani Velja Nevolja, vođa navijačke grupe Partizana „Principi” i vođa organizovane kriminalne grupe koju je policija označila kao saradnike ozloglašenog „kavačkog klana”.

Iste noći 4. februara 2021. iza rešetaka je završio Belivukov najbliži saradnik Marko Miljković i još 15 osoba, odnosno vojnika – kako ih je Belivuk oslovljavao tokom šifrovane komunikacije putem aplikacije „Skaj”.

„Ovo su ljudi koji su ubijali, mučili, otimali... koji su vršili najstrašnija krivična dela”, rekao je nakon velike policijske akcije razbijanja Belivukovog klana tadašnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, potvrdivši da se uhapšeni sumnjiče za ubistva, iznude, silovanje i otmice.

Vulin je naglasio da Srbija neće dozvoliti nastanak novog „zemunskog klana”, kao i da je ovim hapšenjem objavljen rat mafiji u Srbiji.

Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je 30. jula iste godine optužnicu protiv Veljka Belivuka i 30 članova njegove kriminalne grupe.

Belivuk, njegova „desna ruka” Marko Miljković i njihovi saradnici optuženi su tada za pet ubistava, otmice, mučenje i silovanje jedne osobe, kao i za prodaju droge i nezakonito posedovanje oružja.

Tokom istrage utvrđeno je da su od sredine do kraja 2020. godine u kuću u beogradskom naselju Ritopek namamili i na brutalan način ubili petoricu muškaraca – Lazara Vukićevića, Zdravka Radojevića, Aleksandra Gligorijevića zvanog Puki, Gorana Veličkovića zvanog Goksi i Milana Ljepoje, a posmrtne ostatke samleli u mašini za mlevenje mesa, zapalili ili bacili u Dunav. Tužilaštvo je tada istaklo da su neke od žrtava likvidirane jer su planirale ubistvo Belivuka i Miljkovića. Tekstualne poruke, fotografije i video-zapisi likvidacija neki su od ključnih dokaza tužilaštva, a pripadnici klana su ih razmenjivali preko kriptovanih skaj telefona. Kumovi, braća, prijatelji – takve epitete međusobno su delili članovi grupe, dok trojica pripadnika nisu odlučila da progovore u tužilaštvu u zamenu za manje zatvorske kazne. Okrivljeni svedoci Srđan Lalić, Bojan Hrvatin i Nikola Spasojević ispričali su detalje zločina klana u zamenu za 18, 15 i 14 godina robije. Reči nisu štedeli ni tokom iscrpnih sudskih pretresa. Do detalja su okrivljeni svedoci opisali dešavanja na stadionu u Humskoj, ali i u „kući strave” u Ritopeku.

„Znam da su svaki put posle mlevenja mašina, bunker i cela prostorija detaljno prani sonom kiselinom i varikinom, a za to je uglavnom bio zadužen Vlade Draganić”, tvrdio je Bojan Hrvatin. Draganić je ujedno vlasnik pomenute kuće koju su, prema informacijama sa aplikacije „Skaj”, članovi klana zvali „klanica”. Tokom svedočenja nekadašnjih članova kriminalne grupe u mnogim ubijanjima i, kako su rekli, klanjima učestvovali su Belivuk i Miljković. Ovi pripadnici klana su opisivali i ubijanje žrtava i uklanjanje njihovih posmrtnih ostataka. Članovi kriminalne grupe koji su učestvovali u likvidaciji bili su samo u donjem vešu ili su oblačili kombinezone, a prostorija u kojoj su činili najteža krivična dela ranije je oblepljena najlonima, kako bi se potencijalno sakrili svi tragovi. Posebnu pažnju javnosti privuklo je svedočenje mladića koji je otet, mučen i silovan u prostorijama stadiona u Humskoj. Kako su pisali mediji, žrtva I. S. je navela da ju je Srđan Lalić, okrivljeni svedok, tukao drškom od sekire i silovao štapom za bilijar, što je tužilaštvo okarakterisalo kao ključan iskaz za ovaj postupak. Belivuk je na sudu osporavao ove navode, fokusirajući se na to da Lalić nije zvanično optužen, niti je potpisao sporazum, pokušavajući da umanji težinu svedočenja. Svaki novi pretres donosio je eksplicitnije detalje o zločinima klana, a odbrana Veljka Belivuka i Marka Miljkovića zasnivala se na negaciji svega što je navedeno u optužnici. Prema napisima medija, uspon Veljka Belivuka počeo je na tribinama Partizana u Humskoj, a prema mišljenju mnogih kriminologa to je samo bio paravan za kriminalne aktivnosti. Naime, Veljko Belivuk je, kako se saznalo, oformio kriminalno-navijačku grupu od bivših članova navijačke grupe „Janjičari”, koju je do 2016. godine vodio Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi. Posle njegove likvidacije, na čelo grupe je došao Belivuk. Prema policijskim podacima, Belivuk je još u mladim danima, ispisao dosije krivičnim delima, a nekoliko puta mu se sudilo...

Kao i mnogi iz njegove ekipe, počeo je kao obezbeđenje poznatih beogradskih splavova i lokala, a kao član obezbeđenja jednog kluba je 2007. godine napao dvojicu mladića zbog čega je optužen za pokušaj ubistva. Tužilac je tada ublažio optužnicu na nanošenje teških telesnih povreda, pa je Belivuk iza rešetaka proveo svega pet i po meseci. Bio je uključen u demoliranje lokala koji je bio u vlasništvu Aleksandra Vavića, vođe suparničke navijačke grupe „Alkatraz” u decembru 2013. godine. Tada je uhapšen, ali je tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu pošto je uplatio 100.000 dinara u humanitarne svrhe, pisali su mediji. Belivuk je i 2016. godine učestvovao u prebijanju člana obezbeđenja direktora Partizana Miloša Vazure, za to delo osuđen je na godinu dana kućnog zatvora, jer je priznao krivicu. Krajem januara 2017. godine ubijen je bivši karatista Vlastimir Milošević na tramvajskim šinama u Ulici 27. marta u Beogradu. Za ovaj zločin prvobitno su okrivljeni Belivuk i Miljković, ali su kasnije pravnosnažno oslobođeni – ovaj slučaj su obeležile brojne kontroverze i preokreti u istrazi. Belivuk je govorio da je sve bilo namešteno i da on nije kriv i odgovoran za takozvano ubistvo na šinama.

Na jednom od poslednjih suđenja pripadnicima Belivukove grupe, krajem januara u Specijalnom sudu u Beogradu su prikazane fotografije ubijenog Gorana Veličkovića i dokazi povezani s njegovom likvidacijom u kući u Ritopeku.

Prema navodima iz optužnice, Veličkovića je sada okrivljeni saradnik Bojan Hrvatin 3. avgusta 2020. godine namamio na sastanak, kada su ga oteli pripadnici grupe i ubili u skrivenoj prostoriji kuće u Ritopeku. Prikazane su i jezive slike kasapljenja tela Gorana Veličkovića, ali i poruke koje su, kako tvrdi tužilaštvo, razmenjivali optuženi.

Na više od 20 fotografija vide se isečeni delovi tela postavljeni na različita mesta, krv, najloni u tajnoj prostoriji, sekira.

„Vidi, lutko, Meksiko usred Beograda”, piše u jednoj poruci koju je uz fotografiju ubijenog Veličkovića 3. avgusta 2020. godine Belivuk poslao nepoznatoj osobi.

Dan posle ubistva u Ritopeku, kako tvrdi tužilaštvo, Miljković je poslao i poruke:

„Moram na put malo da odmorim, samo s leševima ’blejim’.

Čudno mi kad vidim živog čoveka. Što je najjače, nikako spisak da se smanji. Kako kažu ova naša braća iz CG: ’Ovo nijesmo ni u Meksiko videli što vi činite’”.

Dva različita pravna instituta

U krivičnom pravu Srbije postoje okrivljeni svedok i svedok saradnik, a iako deluje slično, reč je o dva različita pravna instituta sa drugačijim položajem u postupku.

Okrivljeni svedok je lice koje je prvobitno bilo osumnjičeno ili optuženo za krivično delo, ali mu je status promenjen jer je odlučio da da iskaz, odnosno da svedoči protiv drugih učesnika u postupku. Okrivljeni svedok nije pomilovan, ali je njegova kazna blaža jer je rešio da progovori i pomogne pravosuđu da niko ne prođe nekažnjeno – takav čovek može se posmatrati kao živi dokaz.

Svedok saradnik je lice koje je takođe učestvovalo u izvršenju nekog krivičnog dela, ali mu se daje poseban status uz sporazum sa tužilaštvom, što može dovesti i do njegovog oslobađanja.

Najtipičniji primer svedoka saradnika u našoj kriminalističkoj istoriji je slučaj Ljubiše Buhe Čumeta. Ovaj nekadašnji ključni čovek u „surčinskom klanu”, nakon nagodbe i potpisanog sporazuma sa tužilaštvom, postao je svedok saradnik. Njegovo svedočenje ocenjeno je kao ključno i nezamenjivo, a osim značajnih povlastica u krivičnom gonjenju Ljubiša Buha je bio i pod posebnim merama zaštite. Da je umesto svedoka saradnika bio okrivljeni svedok, odnosno da je samo priznao svoju ulogu, svedočio protiv drugih, ali bez formalnog sporazuma i posebnog statusa, bio bi osuđen, ali sa blažom kaznom i ne bi imao isti stepen ni zaštite ni privilegija.