Bez pokajanja nema spasenja

U Nedelju o bludnom sinu, episkop osečkopoljski i baranjski Heruvim je služio svetu liturgiju u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Dalj planini. Sasluživali su arhimandrit Miron Vučićević i protođakon Vojislav Nikolić. U arhipastirskoj besedi vladika Heruvim je poručio:

– U pripremnim smo nedeljama pred Veliku i Svetu Četrdesetnicu, ova nedelja posvećena je Priči o bludnom sinu. Divna jevanđeljska priča koja govori o čoveku kao biću savršenom po mnogočemu, ali po mnogo čemu i grešnom. Sve što nas udaljuje od doma, od Oca, produkt je greha. Ono ne sjedinjuje nas sa Savršenim, nego je greh koji svojim mislima i delima činimo. Čovekov podvig treba da je uvek usmeren ka Bogu i vrlinskom načinu života, jer Bog želi naše pokajanje. Videli smo kroz ovu jevanđelsku priču, Bog želi da se bludni sin vrati pod svodove doma Oca svojega. Otac ga prima radujući se njegovom povratku. Tako i Bog, svakoga čoveka koji odstupi od puta i zapovesti, ukoliko istinskim pokajanjem i skrušenošću srca želi da se vrati u zajednicu, omogućava povratak. Bog pokajane vraća u zajednicu, ponovo prima u svoje naručje poput oca iz jevanđelske priče.

Vladika je upozorio da ljudi često padnu u osudu i pokušavaju na razne načine da objasne povratak grešnika nije dobar.

– Ja smatram sebe dostojnim blagodati i tog dostojanstva – to je pogrešan put i čoveka ne vodi ka spasenju. Ovakvo razmišljanje čoveka udaljava od doma oca svoga, onemogućava nam da na pravi način osetimo blagodat zajednice. Povratak pokajnika je radost za celokupnu zajednicu, Bog želi da sabere sve ovce svoje, one grešne, jer pravedni već sleduju put Oca svojega. Pravedni već idu putem radosti Božje, na kojem se blagodat Božja izliva na čoveka kada on živi po zapovestima Božjim.

Vladika je odgovorio na pitanje zašto je Crkva ustanovila baš ovu nedelju kao dan u crkvenom kalendaru kada ćemo se poučavati ovom filosofijom i pedagogijom života.

– Da ne bismo pali u osudu poput starijeg sina, da ne bismo rekli ”služim, pomažem i sve činim, a ti danas dočekuješ tog svog sina…” Bez obzira na sve, Bog želi da čovek pozna da je put pokajanja zapravo put njegovog spasenja. Bez pokajanja nema spasenja, nema punoće blagodati i prisustva Božijega. Kajati se znači umivati svojim suzama dušu i srce, upodobljavati se Gospodu i Njegovom zakonu. To znači preobražavati svoje biće jevanđeljem Hristovim, to je primarna pedagogija našega života. Zato kroz ove pripremne nedelje trebamo sozercavati na koji način ćemo ući na Svetu Četrdesetnicu, sa kojim blagodatnim darovima ćemo dočekati njen kraj. Nije suština posta u posnoj hrani, već u preobražavanju nebeskom hranom, hraneći se Jevanđeljem Hristovim u blagodatnom načinu života. Takvo putovanje kroz Svetu Četrdesetnicu ima svoj pravi smisao. Sve drugačije od toga udaljava nas od Boga, jer ugađamo samo svom telu i sve je samo dobro za zdravlje. Suština posta je da sozercavamo ono što je bitno za spasenje, šta mi je potrebno da bih se promenio na bolje, da ne bih bio kao ovaj stariji sin iz jevanđeljske priče.

Na kraju, vladika Heruvim je uputio pozdrav:

– Još jedamput želim da pozdravim braću Perojce koji su ovde zajedno sa nama, dele radost današnjeg dana. Bili su ovde na nekim od naših manifestacija, kao što mi odlazimo kod njih kada su oni dobri domaćini.