Biti glumac znači učiti celog života

Dostojanstvena, distancirana Gordana Marić, nadarena glumica i posvećena, voljena profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u penziji preminula je u rodnom Beogradu u 74. godini života, ostavivši za sobom svoje heroine: Katarinu Petrović, Mariju, Gocu, Lenočku. Publika širom bivše Jugoslavije zauvek će je pamtiti kao Gocu iz kultne serije „Grlom u jagode”, kada je tumačila ulogu devojke glavnog junaka Baneta Bumbara, koga je igrao Branko Cvejić i drugaricu iz razreda njegove družine, koju su činili Aleksandar Berček, Predrag Miki Manojlović i Bogdan Diklić.

– Serija je snimana 1975. godine, a šest meseci trajale su pripreme. To je umetnička istina i ne zna se ko je u njoj bio bolji. Trudili smo se da izgleda dokumentarno, kao da se ne glumi, a bio je u pitanju visoko profesionalni rad. Niti sam ja bila Goca, niti je Cvejić bio Bane Bumbar, imali smo svoje privatne živote – govorila je Gordana Marić.

Njena poslednja uloga na filmu bila je 2001. godine u delu „Žućko”, posle čega je postala profesor na Katedri za glumu na FDU. Kakav je rezultat njenog dugogodišnjeg pedagoškog rada najbolji dokaz su suze njenih studenata, danas vodećih glumaca koji se sa tugom opraštaju od voljene profesorke. Među njenim studentima bili su Milena Vasić, Vanja Ejdus, Ivan Jevtović… Iz njene klase izašao je i pokojni glumac Marinko Madžgalj o kome je, često sa setom govorila. Pričala je kako je već na prijemnom ispitu pokazao veliki talenat i da je nju i njene kolege iznenadio svojom energijom i originalnošću, da je FDU upisao još kao gimnazijalac i da je pozorišna magija njegovim odlaskom izgubila svog čarobnjaka. Znanje, posvećenost i ljudskost obeležili su višegodišnji profesorski staž Gordane Marić, a njena predanost pozorištu i obrazovanju ostaju kao snažan pečat u istoriji teatarske umetnosti.

Gordana Marić stalni član Ateljea 212 bila je od 1974. do 1981. godine. U međuvremenu magistrirala je iz teorije glume i postala docent, kasnije profesor glume na FDU. Pisala je tekstove o mogućnostima glumačkog izraza. Otuda i njeno izdanje „Nauhvatljivi sistem glume” u koje je utkala svoja razmišljanja o tom tananom svetu scenske umetnosti.

Manje je poznato da se svesno povukla iz žiže javnosti kako bi se posvetila pedagoškom radu, teatrologiji i svom doktorskom radu. Decenijama je važila za profesora na FDU kod kojeg se „zanat peče” temeljno. Pojavila se i u nastavku serije i filmu „Jagode u grlu”, „Marija”, „Zid smrti”, „Ujež”… I diskretno žalila što se ne pojavljuje u filmovima, jer nema ponude.

– Biti glumac znači učiti celog života, upoznavati sebe i ljude pokraj sebe, biti u središtu umetničko-stvaralačkog procesa u svetu i u domovini. Glumac mora da stvara kroz učenje i upoznavanje, kroz razotkrivanje i otkrivanje tajne života, sveta i društva. Kao što muzičar-solista vežba po nekoliko sati dnevno, tako bi i glumac po nekoliko sati dnevno trebalo da uči. Dakle, permanentno učenje, koje ne bi bilo samo dužnost nego bi trebalo da bude i radost stvaranja. Kulturna i društvena funkcija glume zahteva od svih onih koji su se posvetili tom pozivu ne samo radnu istrajnost nego još i hrabrost i odricanje, Ipak, sve zavisi od umetničke svesti scenskog umetnika i stvaraoca, od njegovog kritičkog i idejnog odnosa prema svetu i svim medijskim fenomenima; od njegovog umetničkog morala i etike, beležila je Gordana Marić, kao i sledeće:

– Glumac ne može biti ništa drugo sem glumac-umetnik. Ako to zameni kvazivrednostima, novcem, gazdinstvom, malograđanskom potrošnjom, bez sumnje će veoma brzo izgubiti svoju umetničku bit. Prestaće da bude radoznao. Prestaće da se obrazuje i uči. Prestaće da misli i rizikuje. Prestaće da pati zbog grehova sveta i neće umeti da se raduje čudesima života. Ali, da li je moguće naučiti da se bude umetnik?

Ispraćaj jedinstvene Gordane Marić je sutra od 12. 30 sati na Novom groblju u Beogradu.