Zašto Makron želi da razgovara sa Putinom

Moskva i Pariz obnovili su tehničke kontakte, čime je posle višemesečne diplomatske hladnoće načinjen ograničen, ali simbolički značajan korak ka oživljavanju komunikacije. Francuski predsednik Emanuel Makron pozvao je i druge evropske prestonice da podrže takav pristup, uz obrazloženje da Evropska unija mora da oblikuje sopstveni model dijaloga sa Rusijom - bez naivnosti, ali i bez posredničke zavisnosti od trećih strana.

Poruka iz Pariza došla je u trenutku kada se unutar EU sve glasnije postavlja pitanje da li je Evropa sposobna da samostalno definiše svoju bezbednosnu i diplomatsku strategiju ili će i dalje ključne odluke prepuštati dinamici odnosa između Moskve, Vašingtona i Kijeva. Makronova teza da Brisel ne bi trebalo da ulogu pregovarača delegira Sjedinjenim Državama otkriva ambiciju da se evropski faktor vrati za sto kao samostalan akter.

Istovremeno, francuski predsednik ukazuje na širu stratešku dilemu Evrope. Posle raskida energetske zavisnosti od Rusije, Unija se, kako upozorava, našla u novoj vrsti zavisnosti - od američkog gasa i tehnologije. Ukoliko evropske ekonomije ne ubrzaju sopstvene investicije i ne uklone prepreke rastu, Stari kontinent bi u narednih nekoliko godina mogao biti potisnut između američke tehnološke dominacije i kineskog uvoza.

Iz Moskve stižu umereni, ali pozitivni signali. Kremlj potvrđuje da su tehnički kontakti zaista uspostavljeni i ocenjuje da je svođenje odnosa na „nulto stanje“ kontraproduktivno. Ostavljena je i mogućnost da se, ukoliko za to postoji politička volja, dijalog podigne na najviši nivo. Podsećanja radi, poslednji telefonski razgovor Emanuela Makrona i Vladimira Putina održan je u julu 2025. godine, kada su teme bile Bliski istok, američki udari na iranska nuklearna postrojenja i ukrajinska kriza, koju Moskva i dalje tumači kao direktnu posledicu zapadne politike.

Ipak, pitanje koje se nameće jeste - da li je reč o suštinskom zaokretu ili o taktičkom manevru? Makron i dalje ne odustaje od ranijih stavova o „koaliciji voljnih“ i mogućem raspoređivanju vojnih kontingenata u Ukrajini nakon eventualnog mirovnog sporazuma. U tom okviru, mir se ne definiše kao nova bezbednosna arhitektura, već kao potencijalno zamrzavanje sukoba.

Osim toga, Francuska nije uspela da utiče na tvrđe pozicije Berlina i Londona, koji nastavljaju da insistiraju na snažnoj vojnoj podršci Kijevu i ne pokazuju spremnost da u razgovore uključe pitanje bezbednosnih garancija za Moskvu. Upravo taj disbalans unutar EU pokazuje da Evropa još nema jedinstvenu strategiju.

Paralelno s tim, u evropskim prestonicama traga se za figurom koja bi mogla da preuzme ulogu potencijalnog posrednika. U tom kontekstu pominjana su i finska imena, što svedoči o pokušaju da se izgradi široka, panevropska platforma za dijalog.

Makronov manevar treba posmatrati i kroz prizmu unutrašnjih i spoljnopolitičkih okolnosti. Njegov predsednički mandat ulazi u završnu fazu, što sužava prostor za dugoročne inicijative, ali mu istovremeno daje izvesnu slobodu za političke poteze koji bi mogli da obeleže kraj mandata. Kao lider jedine nuklearne sile u EU, on ima specifičnu težinu u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi i potencijal da utiče na ton razgovora sa Moskvom.

Ne treba zanemariti ni rastuće tenzije između Evrope i Sjedinjenih Država. Od sporova oko energetike i upotrebe dolara kao instrumenta pritiska, do pitanja funkcionisanja NATO-a i budućnosti transatlantskih institucija, evropski lideri sve češće izražavaju bojazan da bi mehanizmi primenjivani prema Rusiji mogli jednog dana biti upotrebljeni i protiv samih evropskih država. U tom kontekstu, nastojanje da se otvori direktan kanal sa Moskvom deluje i kao pokušaj osiguranja sopstvene strateške autonomije.

Da li je reč o početku stvarne promene ili o privremenom taktičkom prilagođavanju zavisiće od konkretnih koraka. Ukoliko usledi direktan razgovor na najvišem nivou, to bi bio signal da Evropa procenjuje da se ukrajinska kriza približava kritičnoj fazi i da želi da zadrži mesto za pregovaračkim stolom. U suprotnom, tehnički kontakti mogli bi ostati ograničeni na diplomatsku formalnost bez dubljih posledica.

Za sada je izvesno jedno, posle dugog perioda retorike o izolaciji Rusije, u evropskim prestonicama ponovo se govori o dijalogu. Ali da li će taj dijalog doneti novu bezbednosnu ravnotežu ili samo odložiti nerešene sporove - pitanje je na koje odgovor tek treba da stigne.