Kada bol raste i ujeda

„Krokodil” je savremena monodrama o dečaku koji pokušava da preživi svet u kojem nema mesta za njegovu različitost. Autorka Elize Vilk je za ovaj komad, koji se prvi put izvodi na srpskom jeziku, nagrađena Nacionalnom nagradom za monodramu 2017. godine.

Premijera predstave „Krokodil” u režiji Ane Grigorović biće izvedena večeras od 20 sati na Maloj sceni Pozorišta „Duško Radović” u Beogradu u produkciji umetničke kuće „Opera Lab”, koju je Ana Grigorović osnovala pre nekoliko godina, da bi istraživala operske i dramske tekstove, odnosno formu pozorišta koje je muzikalno.

Đorđe Živadinović Grgur, koji tumači lik Davida potpisuje i koreografiju i scenski pokret. Scenograf je Dunja Kostić, kompozitor Matija Anđelković, dok dizajn zvuka radi Dragan Stevanović Bagzi. Tandem Grigorović i Živadinović potpisuje kostim.

Glavni junak, jedanaestogodišnji David, suočava se sa gubitkom oca, zapostavljanjem u porodici i nasiljem u školi, dok istovremeno pokušava da razume sopstveni identitet i osećaj da ne pripada. U društvima oblikovanim strogim, binarnim predstavama roda i seksualnosti, deca i mladi koji se ne uklapaju često ostaju bez glasa, bez zaštite i prostora za grešku. Njihova tišina postaje prihvaćena, a nasilje nad njima normalizovano. „Krokodil” govori upravo iz te tišine.

– Ova monodrama rumunske spisateljice Lize Vilk donosi poetsku strukturu o dečaku od njegove 11. do 14.  godine, koji ima rodnu disforiju. To znači da on na suptilan, dečji način istražuje pitanje roda, odabira roda i njegove seksualnosti. Termin rodna disforija nije toliko zastupljen, nismo toliko upoznati s njim i to ne znači automatski da je određujući, ali to je vrlo krhka faza u odrastanju, gde svako dete ima pravo da se i zapita i postavi to pitanje sebi – kaže Ana Grigorović, uz napomenu je u ovoj monodrami najdirljivije pitanje kako društvo prihvata bilo kakvu različitost.

– Iz neprihvatanja različitosti dolazi do problema usamljenosti, nasilja među vršnjacima, što je jako bolna tema koja suštinski, ako nije društveno rešavana, ostavlja posledice za ceo život – ocenjuje Ana Grigorović. Ujedno ovako razmišlja:

– Monodrama je jako specifičan žanr. Navikli smo da su vezane za čuvenije, starije glumce koji imaju tekst, koji govore na sceni i svi hoće to da dođu da je gledaju. Moj pogled na monodramu, ovo je druga koju radim, jeste da ipak mora da ima vizuelni i scenski ugođaj. U slučaju monodrame „Krokodil” bilo je zahtevno da se izborimo sami sa sobom, sa gomilom ideja.

Dodaje da bi volela da na predstavu dolaze adolescenti, ali i starija generacija zbog vrlo evidentnog problema u našem društvu.

– Za odraslu publiku ta tema je jako važna u smislu da nam proširi percepciju na taj problem, da nas ne drži konstantno u istom patrijarhalnom modelu razmišljanja, da je to nešto strano. Sa stalnim generisanjem neprihvatanja različitosti stvaramo društvo u kome svako ko je drugačiji, karakterno, emotivno, uvek će biti odbačen. Ako pravimo takvu zajednicu, ne pravimo bolji svet – konstatuje.

Predstava „Krokodil” prati unutrašnji svet i prelomne događaje dečaka u njegovom ranom pubertetskom periodu. Povučen i nevidljiv, on trpi verbalno i fizičko vršnjačko nasilje i nerazumevanje odraslih koji njegovo iskustvo umanjuju, ignorišu ili ne vide, obuzeti svojim problemima. Ono što David ne sme ili ne ume da izgovori, vraća mu se kao bol: u obliku krokodila koji ga iznutra grize. Kada se bolu ne da ime, on raste i počinje da ujeda. Ipak, najizazovnija okolnost ovog dečaka nije buka nasilja, već tiha, uporna usamljenost koja traje godinama, kroz odrastanje bez oslonca.

Predstava „Krokodil” nudi perspektivu deteta koje raste u svetu gde je različitost povod za kaznu ili zanemarivanje, umesto za brigu i nežnost. Obraća se mladima, ali i odraslima, otvarajući pitanja odgovornosti zajednice prema deci koja odrastaju pod pritiskom normi, očekivanja i nasilja.