Bekstvo Medenice i Mitrovićeve je sistemski propust

Spe­ci­jal­no za „Po­li­ti­ku”

Bek­stva Mi­lo­ša Me­de­ni­ce, si­na biv­še pred­sed­ni­ce Vr­hov­nog su­da, i ne­ka­da­šnje spe­ci­jal­ne tu­ži­telj­ke Li­di­je Mi­tro­vić, za ko­ji­ma po­li­ci­ja još tra­ga, po­tre­sla su jav­nost i bez­bed­no­sni i pra­vo­sud­ni si­stem. Ka­ko u in­ter­vju za „Po­li­ti­ku” ka­že dr­žav­ni se­kre­tar u Mi­ni­star­stvu prav­de Ser­gej Se­ku­lo­vić, od­go­vor­nost u kon­kret­nim slu­ča­je­vi­ma ne­spor­no po­sto­ji, iako se oni ne mo­gu me­ha­nič­ki do­vo­di­ti u ve­zu.

Ka­ko ko­men­ta­ri­še­te od­go­vor­nost pra­vo­sud­nog si­ste­ma u kon­tek­stu bek­stva Me­de­ni­ce i Mi­tro­vi­će­ve na­kon pr­vo­ste­pe­nih pre­su­da ko­je su im iz­re­če­ne?

Ono što je za­jed­nič­ko ovim slu­ča­je­vi­ma je­ste po­sto­ja­nje di­rekt­ne ili in­di­rekt­ne ve­ze sa po­li­tič­kom ili pra­vo­sud­nom mo­ći, što ih či­ni po­seb­no in­te­re­sant­nim, ka­ko u me­dij­skom smi­slu, ta­ko i u kon­tek­stu te­ze o Cr­noj Go­ri kao „za­ro­blje­noj dr­ža­vi”. Pro­pu­sti se, po mom mi­šlje­nju, mo­gu iden­ti­fi­ko­va­ti u de­lu nor­ma­tiv­nih re­še­nja, ali i u pre­vi­še flek­si­bil­nom pri­stu­pu sud­skog ve­ća u po­čet­ku upra­vlja­nja po­stup­kom, što je u jed­nom od slu­ča­je­va ima­lo za po­sle­di­cu ne­do­no­še­nje pr­vo­ste­pe­ne pre­su­de u ro­ku od tri go­di­ne. Do­dat­no, evi­dent­ni su i ne­do­sta­ci u pro­ce­ni ri­zi­ka od bek­stva, na­ro­či­to u pr­vom slu­ča­ju. Ima­ju­ći u vi­du na­ve­de­no, mo­že se za­klju­či­ti da od­go­vor­nost u zna­čaj­noj me­ri le­ži na si­ste­mu, ko­ji iz ovih pri­me­ra mo­ra iz­vu­ći po­u­ke. Ko­nač­na per­cep­ci­ja ovih slu­ča­je­va, ipak, za­vi­si­će i od to­ga da li će se na­ve­de­na li­ca u ko­nač­nom pri­ve­sti prav­di.

Re­for­ma pra­vo­su­đa je pro­ces ko­ji u Cr­noj Go­ri tra­je če­tvrt ve­ka, ka­ko u tom sve­tlu vi­di­te tre­nut­nu si­tu­a­ci­ju u toj obla­sti?

Ukrat­ko, po­ma­ci su evi­dent­ni, re­zul­ta­ti su sve vi­dlji­vi­ji, ali su isto­vre­me­no ja­sno uoč­lji­vi i broj­ni ne­do­sta­ci, što za­jed­no pred­sta­vlja osnov za iz­grad­nju zdra­vog te­me­lja si­ste­ma. Iako je mno­go to­ga ura­đe­no, to ne sme vo­di­ti opu­šta­nju – za uspo­ra­va­nje re­form­skih pro­ce­sa jed­no­stav­no ne­ma­mo vre­me­na. Re­for­me se, pre sve­ga, mo­ra­ju fo­ku­si­ra­ti na tri ključ­na seg­men­ta: ka­drov­ske ka­pa­ci­te­te, fi­zič­ku in­fra­struk­tu­ru i in­for­ma­ci­o­no-ko­mu­ni­ka­ci­o­ne teh­no­lo­gi­je. Sva­ki od ovih aspe­ka­ta no­si svo­je spe­ci­fič­ne iza­zo­ve, ali upra­vlja­nje ljud­skim re­sur­si­ma, po mom mi­šlje­nju, pred­sta­vlja naj­ve­ći i naj­o­sje­tlji­vi­ji pro­blem. De­mo­graf­ski i ka­drov­ski tren­do­vi ne idu u pri­log pra­vo­su­đu, zbog če­ga je neo­p­hod­no una­pre­di­ti ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj za­po­sle­nih i re­ši­ti dru­ga eg­zi­sten­ci­jal­na pi­ta­nja, ka­ko bi se vra­ti­la atrak­tiv­nost pra­vo­sud­ne pro­fe­si­je. Ne­ka­da je bi­ti su­di­ja ili tu­ži­lac pred­sta­vlja­lo iz­u­zet­nu čast; da­nas je nu­žno si­stem­ski ra­di­ti na ob­no­vi auto­ri­te­ta pra­vo­sud­nih in­sti­tu­ci­ja. U tom pro­ce­su od­go­vor­nost sno­si iz­vr­šna vlast, ali i sa­da­šnji, kao i bu­du­ći no­si­o­ci pra­vo­sud­nih funk­ci­ja. Uko­li­ko u to­me ne uspe­mo, te­ško da mo­že­mo go­vo­ri­ti o iz­grad­nji ozbilj­ne i funk­ci­o­nal­ne dr­ža­ve.

Šta je sve pla­ni­ra­no u na­red­nom pe­ri­o­du, na­ro­či­to ako ima­mo u vi­du da su re­for­me pra­vo­sud­nog si­ste­ma kru­ci­jal­ne za za­tva­ra­nje pre­go­va­rač­kog po­gla­vlja 23?

Iz ugla Mi­ni­star­stva prav­de, in­si­sti­ra­će­mo na ja­ča­nju nor­ma­tiv­nog okvi­ra, uklju­ču­ju­ći i ustav­na re­še­nja, s ci­ljem do­dat­nog osna­ži­va­nja ne­za­vi­sno­sti, ne­pri­stra­sno­sti i efi­ka­sno­sti pra­vo­su­đa. Pi­ta­nje za­ra­da bi­će si­stem­ski i ade­kvat­no re­še­no, pri­ba­vlje­ni su ur­ba­ni­stič­ko-teh­nič­ki uslo­vi za iz­grad­nju Pa­la­te prav­de, dok se pro­ces di­gi­ta­li­za­ci­je si­ste­ma spro­vo­di po­ste­pe­no i plan­ski. Do­dat­no, po­se­ban fo­kus bi­će sta­vljen na spe­ci­ja­li­za­ci­ju unu­tar pra­vo­su­đa, na­ro­či­to kroz ja­ča­nje onih seg­me­na­ta si­ste­ma u ko­ji­ma su po­tre­be naj­i­zra­že­ni­je. U tom kon­tek­stu, po­se­ban zna­čaj ima for­mi­ra­nje Spe­ci­jal­nog su­da za or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal i vi­so­ku ko­rup­ci­ju. Po­seb­no bih is­ta­kao i pi­ta­nje od­go­vor­no­sti unu­tar pra­vo­su­đa, kao ne­iz­o­stav­nu dru­gu stra­nu re­form­skog pro­ce­sa. Ja­ča­njem in­sti­tu­ci­o­nal­nog okvi­ra, po­čev­ši od Sud­skog i Tu­ži­lač­kog sa­ve­ta, pre­ko Agen­ci­je za spre­ča­va­nje ko­rup­ci­je, do Spe­ci­jal­nog dr­žav­nog tu­ži­la­štva, ra­di se na us­po­sta­vlja­nju me­ha­ni­za­ma ko­ji omo­gu­ća­va­ju br­zo i efi­ka­sno re­a­go­va­nje na zlo­u­po­tre­be. To pod­ra­zu­me­va pri­me­nu svih ob­li­ka od­go­vor­no­sti – od di­sci­plin­ske i etič­ke do kri­vič­ne. Cilj ovih ak­tiv­no­sti je ja­ča­nje po­ve­re­nja jav­no­sti u pra­vo­su­đe, pri če­mu na­ve­de­ni me­ha­ni­zmi ima­ju ključ­nu ulo­gu. Sve to mo­ra se spro­vo­di­ti uz ot­klon od po­pu­li­zma, ali i uz ja­sno opre­de­lje­nje da ni­je­dan deo si­ste­ma ne sme funk­ci­o­ni­sa­ti kao „dr­ža­va u dr­ža­vi”.

U de­lu cr­no­gor­ske jav­no­sti po­sto­ji per­cep­ci­ja da, upr­kos ne­kim no­vim li­ci­ma, naj­vi­še funk­ci­je u po­je­di­nim de­lo­vi­ma sud­stva i tu­ži­la­štva oba­vlja­ju ka­dro­vi bli­ski De­mo­krat­skoj par­ti­ji so­ci­ja­li­sta ko­ja je tri de­ce­ni­je bi­la vla­da­ju­ća stran­ka u ze­mlji. Ka­ko oslo­bo­di­ti pra­vo­su­đe od po­li­tič­kog uti­ca­ja i do­ći do no­vih ka­dro­va?

Ne­spor­no je da je pra­vo­sud­ni si­stem u pret­hod­nom pe­ri­o­du bio pod sna­žnim po­li­tič­kim uti­ca­jem i kon­tro­li­san u skla­du sa in­te­re­si­ma no­si­la­ca po­li­tič­ke mo­ći. Sma­tram da tu či­nje­ni­cu da­nas ni­je po­treb­no po­seb­no do­ka­zi­va­ti. Ipak, sva­ka ge­ne­ra­li­za­ci­ja no­si od­re­đe­ne ri­zi­ke. Čak i u ta­kvom si­ste­mu bi­ra­ni su su­di­je i tu­ži­o­ci ko­ji su svoj po­sao oba­vlja­li pro­fe­si­o­nal­no i ča­sno, i ni­je­dan ozbi­ljan prav­ni si­stem ne sme se od­re­ći ta­kvog ka­dra. U po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, bi­lo na lič­ni zah­tev, is­pu­nja­va­njem uslo­va za od­la­zak u sta­ro­snu pen­zi­ju bi­lo usled su­spen­zi­ja, u cr­no­gor­skom sud­stvu i tu­ži­la­štvu pro­me­nje­no je vi­še od po­lo­vi­ne ukup­nog ka­drov­skog sa­sta­va.

Da li i da­lje po­sto­je po­je­din­ci ko­ji svo­ju lo­jal­nost ne ve­žu za po­što­va­nje za­ko­na i vla­da­vi­nu pra­va, već su sprem­ni da pod­re­de svo­je de­lo­va­nje in­te­re­si­ma po­li­tič­ke mo­ći ili kri­mi­nal­nih struk­tu­ra?

Na to pi­ta­nje od­go­vor je po­tvr­dan. Sna­ga dr­ža­ve ogle­da se u spo­sob­no­sti da ta­kvi po­je­din­ci bu­du uklo­nje­ni iz pra­vo­su­đa is­klju­či­vo na osno­vu do­ka­za, bez po­pu­li­zma, od­luč­no i od­go­vor­no. Cr­na Go­ra to mo­ra uči­ni­ti. Ma­le dr­ža­ve, vi­še ne­go ve­li­ke, mo­ra­ju po­ka­zi­va­ti „kva­li­tet vi­še” ka­ko bi oprav­da­le svo­je po­sto­ja­nje. Dr­ža­va ko­ja do­sled­no de­mon­stri­ra i do­ka­zu­je nul­tu to­le­ran­ci­ju pre­ma ko­rup­ci­ji i or­ga­ni­zo­va­nom kri­mi­na­lu ima ja­san ra­i­son d’être. To je mi­si­ja od ko­je se ne sme od­u­sta­ti, ni za mi­li­me­tar.