Snimiti film o srpskom heroju

Srpska kinematografija ne može se pohvaliti da u svojoj arhivi čuva mnogo kvalitetnih ostvarenja koja su posvećena znamenitim ličnostima iz svoje istorije. A trenutno nema puno naznaka da će se tim veoma zahtevnim poslom neko ozbiljno i pozabaviti.

Dok Amerikanci, svesni snage pokretnih slika i skloni stvaranju instant-mitova, snimaju na desetine filmova o svojim herojima manjeg ili većeg formata, u čemu prednjači režiser Oliver Stoun sa svojim biografijama, što pokojnih, što i dalje živih i živahnih predsednika, od Kenedija, preko Niksona do Buša, naši velikani i dalje strpljivo čekaju u redu za dobar scenario ili režiju. A Srbija ima dovoljno ljudi koji su stvarali naciju ili istoriju: bilo da je u pitanju Sveti Sava, kao najponosniji simbol ulaska Srba među civilizovane narode Evrope, ili pak tvorci savremene povesti, Zoran Đinđić ili Slobodan Milošević. Čak ni Nikola Tesla, ili, recimo, živopisni Miloš Crnjanski, ni u najavi nemaju svoje biografe u sedmoj umetnosti.

„Rode“ i „Orlovi“ kao ekscesi

Prilična buka koja se krajem prošle godine digla oko pokretanja edicije „Službenog glasnika” „Biografije ličnosti koje su obeležile srpsku modernu istoriju” nameće nam pitanje: zašto se država i filmski poslenici ne bi pozabavili istom tematikom. Posebno imajući u vidu činjenicu da su film i televizija, za razliku od knjige, najmoćnija sredstva masovne komunikacije, sposobni da često i u deliću sekunde promene sliku o nekom događaju, ili čitavom narodu.

„Politikin” kulturni dodatak istraživao je: Kako snimiti film o srpskom (anti)heroju? 

Prema rečima Zdravka Šotre, režisera aktuelne serije „Ranjeni orao” i svakako komercijalno našeg najuspešnijeg filmskog radnika, film o nekom od naša tri velika uma, kao što su Mika Alas, Jovan Cvijić ili Jovan Popović, svakako bi uticao na stvaranje veće samosvesti u narodu.

– Trenutno na televiziji ide serija „Zaboravljeni umovi”, koja se bavi 19. i početkom 20. veka, vremenom kada je ovaj narod rađao značajne i zanimljive ličnosti. Snimanje igranog filma iziskuje mnogo novca i truda i ja se nadam da će se mlađi autori latiti tog velikog posla – kaže Šotra.

Zdravko Šotra ističe da bi i država trebalo da pomogne sa svoje strane i napominje da mu nije sasvim jasno zašto se iz budžeta odvaja novac za filmove za koje je i pre prve klape poznato da će imati najviše 6.000 gledalaca.

– To su bačene pare, čak neka vrsta pronevere – govori Šotra.

Snimanje filmova o istorijskim ličnostima, pored interesovanja finansijera i autora, ključno zahteva i učešće države. Dimitrije Vojnov, filmski kritičar, smatra da država nije raspoložena da finansira filmove o istorijskim ličnostima zato što nema jasnu kulturnu strategiju, niti plan i svest o tome na koji način film može biti korišćen u propagandne svrhe.

– Naša kinematografija sada polako počinje da se okreće konceptu velikih državnih projekata, ali to nije plod svesti o značaju kinematografije, već dobrih političkih veza autora zahvaljujući kojima oni uspevaju da dobiju sredstva od države u zamenu za podršku tokom stranačkih kampanja – kaže Vojnov.

On podseća da smo pre skoro četiri decenije imali situaciju velikih državnih projekata i da taj slučaj opet biva aktuelizovan. Međutim, filmovi poput bolje „Neretve” ili lošijeg „Velikog transporta” ipak nisu ono što je našu kinematografiju učinilo velikom, govori Vojnov. Sa druge strane, on konstatuje da odsustvo filmova o uzbudljivim stvarnim događajima i ličnostima i jeste jedan od razloga zašto je domaća publika izgubila interesovanje za domaći film.

– Isto je i sa televizijama. Bio sam šokiran kada je B92 odlučila da snima seriju „Vratiće se rode”, koja govori o propalicama i prevarantima koji su pre svega tekovina Miloševićevog režima, a da pre toga nije snimila ozbiljnu igranu televizijsku seriju o ubistvu Slavka Ćuruvije, sudbini nezavisnih medija i sličnim temama. O zapuštenosti programa RTS-a ne treba trošiti reči. Nedavna serija o Nikoli Pašiću je ispod svakog nivoa – smatra Vojnov.

Što se tiče enormno gledanih serija na RTS-u, Dimitrije Vojnov zaključuje da je RTS ipak uneo osveženje, bar što se tiče serija „Moj rođak sa sela”, zbog politički nekorektnog i špijunskog zapleta, pre svega zahvaljujući scenaristi Radoslavu Pavloviću, dok u „Ranjenom orlu” vidi zanimljiv melodramski eksces, kakvog odavno nije bilo na našim ekranima, sa našim glumcima.

A prema rečima Aleksandra Mandića, režisera kultnog filma „Ako Srbija stane”, dokumentarnog svedočanstva o govorima Zorana Đinđića, rad na velikom projektu istorijske ličnosti je, osim borbe za novac, i stvar inspiracije.

– Mi smo u vreme komunizma imali film o Nikoli Tesli, sa Radetom Šerbedžijom, koji je više bio hrvatski, nego srpski, a sećam se i odličnog filma o Filipu Filipoviću (Miloš Radivojević, 1980. godine) – priseća se Mandić.

Đinđić i Ćosić čekaju svoje filmske biografe

On ističe da je veliki problem modernog filma upravo scenario, zbog kojeg imamo poplavu suštinski beznačajnih filmova, koji se svode na prosto prepričavanje života.

– Gledao sam novi film „Milk” o političaru homoseksualcu, kao i „Dablju” Olivera Stouna. Sve je to mlako. I Holivud ima isti problem sa scenaristima. Ja umem da se bakćem sa filmom, ali mi treba dobra priča. Scenario je teška stvar, a malo je ljudi kao što je Dejvid Memet. Naš najbolji dramski pisac Dušan Kovačević više je sklon pisanju za pozorište – govori Mandić.

(/slika2)Ono sa čim ovaj režiser nikako ne može da se bakće jeste dobijanje novca za film. Zato i, kako kaže, trenutno ne snima filmove.

– Potraga za novcem se svodi na moljenje, a često i na ponižavanje. Užasno mi je da kukam za pare i svaka čast onima koji nađu novac – iskren je Mandić.

On je izrazio i veliko poštovanje prema kolegi Zdravku Šotri, za režiju serije „Ranjeni orao”, jer smatra da je Šotra u ovaj posao uneo šarm i stil, a u šali, konstatuje da bi pre početka emitovanja trebalo da piše: „Ova serija ne preporučuje se starijima od 12 godina”.

– Što se naših istorijskih ličnosti na filmu tiče, Zoran Đinđić još čeka svog biografa i bio bih presrećan da to vidim. Još jedna sjajna ličnost mi pada na pamet. Dobrica Ćosić. On apsolutno zaslužuje film. To je neverovatna životna drama, kroz njegovu biografiju se prelama čitava Srbija, njena lutanja, usponi i katastrofe – govori Mandić.

Izgleda da domaći film vapi za kvalitetnim scenarijem, a sa Mandićem bi se verovatno složila i prof. dr Divna Vuksanović, estetičarka i profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti, koja smatra da se studenti scenaristi bave prilično uskim krugom tema, koje se svode na nasilje.

– Oni pišu samo o brutalnostima, incestu, crnoj hronici, u stilu scenaristikinje Sare Kejn, koja se verovatno ne bi ni proslavila da nije prerano umrla. Sećam se odličnog filma Vatroslava Mimice o Matiji Gupcu. To je bila priča o seljačkom heroju, ujedno i komercijalna i edukativna, a režijom je podsećala na nešto između Bulajića i Kurosave – kaže Divna Vuksanović.

Vuksanovićeva smatra da je za za stvaranje modernog filma potrebno naći kopču između starog i novog doba, ako bi režiser hteo da se bavi starijom istorijom Srbije.

– Recimo, serija o Vuku Karadžiću je bila samo prosta rekonstrukcija, a potrebna je inventivnost, dočaravanje ambijenta. Pa, film o Nikoli Tesli bi mogao da bude apsolutni hit. Čovek koji je krenuo iz siromašnog sela, stigao da se takmiči sa Edisonom i usput osvetlio planetu – kaže Vuksanovićeva.

Ona ističe da u Srbiji trenutno postoji trend bavljenja neposrednom prošlošću, kako bi se osvojila neka nagrada u regionu, dok za velike projekte nema puno volje, a ni novca.

Mi ne možemo da snimamo više od šest filmova godišnje, ali zato Ministarstvo kulture treba da lobira za prikupljanje para. Zašto ne osnovati fondaciju sa imenom Nikola Tesla, pokrenuti dijasporu. Ili putem konkursa, čak i međunarodnog, organizovati pisanje dobrog scenarija – govori Vuksanovićeva i napominje da bi i strani glumci, koji vole da igraju loše momke poreklom iz Srbije, verovatno rado igrali i nekog srpskog kraljevića.

Stanko Stamenković

------------------------------------------------------------------------------

Studentske biografske drame – osnov za dobar TV film

Predrag Perišić, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, kaže da na Katedri za dramaturgiju, u okviru predmeta Filmska i TV dramaturgija na drugoj godini studenti pišu scenario za biografski TV film u trajanju od 45 do 60 minuta.

– Izbor ličnosti je veoma zanimljiv i raznovrstan. To su istorijske ličnosti iz bliže i dalje prošlosti, ali isto tako i savremene ličnosti iz našeg kulturnog i javnog života. Studenti se ne bave celim životom određenih likova, nego onim dramatičnim trenutkom u životu koji se odražava na umetničko delo ili je to trenutak koji je na izvestan način obeležio tu ličnost – objašnjava Perišić.

Na katedri ima od osam do 10 studenata, što znači da oni svake godine napišu isto toliko biografskih drama. Iako su to pre svega školski radovi, mnogi od tih scenarija su napisani krajnje profesionalno i daju sasvim solidnu osnovu za realizaciju dobrog TV filma ili TV drame.

– Nema nekog pravila koje su im ličnosti zanimljive, ali u poslednjih nekoliko godina nekoliko studenata pisalo je dramu o životu Milunke Savić, žena borca iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Zatim, zanimljivi likovi za dramsku obradu su Đorđe Karađorđević, Hajduk Veljko, Karađorđe – kaže naš sagovornik.  

Od savremenih ličnosti, česte su obrade života i dela Isidore Sekulić, Borislava Pekića, Branka Miljkovića, Anice Savić Rebac, Danila Kiša, Milene Pavlović Barili. Mlade studente posebno zanima i život muzičara, kao na primer Margite Stefanović i Milana Mladenovića, pokojnih članova grupe EKV.

– Pre nekoliko godina realizovana je na RTS-u u režiji Predraga Velinovića TV drama „Dugo putovanje” studenta Kristine Đuković, koja govori o odnosu Vuka Karadžića i Joakima Vujića – govori Perišić.

Ovih dana studenti su u pregovorima sa RTS-om o realizaciji dve studentske drame, jedne koja govori o muzičkoj grupi EKV (Margita Stefanović i Milan Mladenović), a druga je o Danilu Kišu i velikoj književnoj polemici koja je izbila posle objavljivanja Kišovog romana „Grobnica za Borisa Davidoviča”.

– Ima puno studenata dramaturgije koji su veoma prisutni u našem kulturnom životu, kao pisci i kritičari. Navešću samo nekoliko imena: Maja Pelević, istaknuti dramski pisac i dramaturg Narodnog pozorišta, Dimitrije Vojnov, filmski kritičar, Vladimir Đurđević, pisac drame „Ne igraj na Engleze” koja je hit u Beogradskom dramskom pozorištu, Danica Pajović, pisac TV serije „Pare ili život”, koja se trenutno emituje na TV Pinki mnogi drugi.

S. B. S.

-------------------------------------------------------------

Novi pristup kulturnom nasleđu

Svake godine Ministarstvo kulture upućuje poziv na kreativnost svim umetnicima, grupama i kulturnim institucijama, kako bi oni svojim novim projektima i ostvarenim delima postali deo kulturne razmene i saradnje.

U ovom procesu, pored savremenika, učestvuju autori i dela minulih epoha koji su „prešli” granice svog vremena: Jovan Sterija Popović, Stevan Mokranjac, Sava Šumanović, Meša Selimović, Danilo Kiš, „Ko to tamo peva”..., da pomenemo samo neke od onih koji su gradili srpsku kulturu. Deo našeg kulturnog nasleđa još uvek nije ušao u savremenu kulturnu razmenu, dok je najveći broj autora, zbog idejne, tematske i žanrovske matrice, ostao „zaglavljen” u svom vremenu.

Svi mi nosimo kroz život nasleđe, poznato i nepoznato. Pamćenje Iva Andrića bilo je toliko produktivno da se prisetilo motiva koji su opsedali stotine generacija, i stvorilo veliki roman o mostu na Drini: „Eto, kažu da sam napisao dobar roman. A tu moje nije ništa. Ja sam pokupio sve ono što se priča i što je bilo, sredio ga i dao mu oblik i jednu celinu. Svi su ti ljudi živeli i sve je onako bilo kako je opisano...”

Kultura i umetnost najubedljivije uspostavljaju i ostvaruju veze između ljudi i naroda, prošlosti i sadašnjosti. Pitanje koje se postavlja jeste: kako obezbediti vidljivost savremene produkcije i kulturne tradicije koju zaslužuje „visoka” i „niska” umetnost, kao i svega onoga što se nalazi između njih?

Mogući odgovor daju savremene tehnologije koje omogućavaju brojne načine interakcije umetnosti i publike. Zbog toga kultura jeste nešto što svi zajednički grade, a ne samo roba u industriji zabave... Investicija u savremenu umetnost može da probudi i podstakne pasivnog posmatrača medija ka višim ciljevima: razvoju sopstvene individualnost. Značajna dramska dela Dušana Kovačevića i Gorana Markovića, koja predstavljaju savremenu srpsku klasiku, bila su inspiracija najnovijih filmskih ostvarenja („Sveti Georgije ubiva aždahu”, „Turneja”). Ulaganje u novu filmsku produkciju nije samo podrška estetskom rezultatu već i doprinos promeni u sistemu društvenih vrednosti.

Pravo filmskog autora na slobodno izražavanje određuje i njegov izbor da piše sopstveni scenario ili adaptira literarno delo. Obraćanje velikim delima pisaca srpske književnosti je proces pronalaženja i prepoznavanja priča koje treba ispričati i generacijama iza nas. „Kada u kola upregnete nešto što je veće od vas, shvatite svoj stvarni potencijal i otkrijete ulogu koju ćete igrati, pišući naredno veliko poglavlje priče”, rekao je jednom prilikom Barak Obama.

Umetnosti nije potreban nadzor već podsticaj i motivacija. Zato je razgovorima o finansiranju umetnosti fokus na konsenzusu. Sa svoje strane, Ministarstvo kulture ispunjava obavezu da, podrškom programima, pokriva čitavu teritoriju države i razvija sopstvenu organizaciju kao demokratsku, ali je ono istovremeno i elitistička organizacija – ona koja podstiče i podržava stvaranje vrhunskih umetničkih dela.

U 2009. godini Ministarstvo kulture pokreće nove projekte koji će stimulisati produkciju srpskih audiovizuelnih dela za televizijsko emitovanje. Cilj je da se podrži produkcija visokoumetničkog karaktera, pomogne autorsko stvaralaštvo i poboljša ponuda u okviru audiovizuelnih dela. Pri tome, važna je briga o očuvanju srpskog jezika i kulturnog identiteta u evropskom i svetskom kontekstu.

Posle dobijanja Nobelove nagrade, Ivo Andrić je dobio scenario za film „Na Drini ćuprija”, koji su pripremili Amerikanci. Kada je pročitao: Bjutiful Fata i litl Salko, kratko je odgovorio: „Ne dolazi u obzir” i bacio papire.

Mislićemo o tome.

Nebojša Bradić