Tribina i premijera dokumentarca "Jasenovački zavet"

U Ju­go­slo­ven­skoj ki­no­te­ci odr­ža­na je tri­bi­na i pre­mi­jer­no je pri­ka­zan do­ku­men­tar­ni film „Ja­se­no­vač­ki za­vet” po­sve­ćen po­ro­di­ci Adler, jed­noj od broj­nih po­ro­di­ca ko­je su ne­sta­le u pa­klu Ja­se­nov­ca. Reč je o ja­se­no­vač­kom za­ve­tu jed­nog čo­ve­ka ko­ji se za­kleo svo­joj ba­ki da će sve­do­či­ti i ši­ri­ti isti­nu o stra­da­nju po­ro­di­ce Adler u lo­go­ru za is­tre­blje­nje u Ja­se­nov­cu, jed­nom od naj­o­zlo­gla­še­ni­jih i naj­bru­tal­ni­jih lo­go­ra od ukup­no osam lo­go­ra za is­tre­blje­nje u Dru­gom svet­skom ra­tu. 

Po­ro­di­ca Adler odr­ža­la je ja­se­no­vač­ki za­vet kroz ge­ne­ra­ci­je, što je po­tvr­dio ovaj do­ku­men­ta­rac. Ce­lo­ku­pan pro­gram bio je po­sve­ćen pro­bi­ja­nju isti­ne o skri­ve­nom Ho­lo­ka­u­stu, a pri­su­stvo­va­li su pre­ži­ve­li lo­go­ra­ši, isto­ri­ča­ri, gim­na­zi­jal­ci i stu­den­ti, kao i dru­ge broj­ne zva­ni­ce.

–Žr­tve Ja­se­nov­ca ne mo­gu sa­me go­vo­ri­ti. Da mo­gu, tra­ži­le bi sa­mo jed­no: da ne bu­du za­bo­ra­vlje­ne. Da­nas ta od­go­vor­nost pri­pa­da na­ma. Mi smo nji­hov glas i od­jek. Do­kle god su ime­na stra­da­lih u Ja­se­nov­cu, nji­ho­ve pri­če i nji­ho­va pat­nja za­pam­će­ni, po­ku­šaj bri­sa­nja isti­ne ni­je us­peo – ču­lo se na otva­ra­nju pro­gra­ma.

O to­me sve­do­či pro­jek­ci­ja ovog do­ku­men­tar­nog fil­ma. – Ostva­re­nje je ura­đe­no u nor­ve­ško-izra­el­sko-srp­skoj ko­pro­duk­ci­ji. Trej­ler ovog fil­ma pri­ka­zan je pr­vi put 10. ju­la, na Dan ro­đe­nja Ni­ko­le Te­sle, na Uni­ver­zi­te­tu za mir Uje­di­nje­nih na­ci­ja, gde je po­vo­dom 80 go­di­na osni­va­nja UN i po­be­de nad fa­ši­zmom na­gra­đen spe­ci­jal­nom gra­ma­tom pro­šle go­di­ne – ka­za­la je am­ba­sa­dor­ka dr Lji­lja­na Nik­šić iz Mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va.

O zna­ča­ju do­ga­đa­ja i do­ku­men­tar­ca go­vo­rio je prof. dr Gi­de­on Grajf, glav­ni is­tra­ži­vač In­sti­tu­ta za Ho­lo­ka­ust „Šem Olam”. On je na­gla­sio da je ovo pre­mi­je­ra u čast ja­se­no­vač­kim mu­če­ni­ci­ma.

– Pa­ra­dig­ma stra­da­nja či­ta­vih po­ro­di­ca je sud­bi­na po­ro­di­ce Ni­ko­le Te­sle ko­ji je iz­gu­bio 92 čla­na po­ro­di­ce, od to­ga 14 u Ja­se­nov­cu, kao i po­ro­di­ce Te­o­do­ra Her­cla, osni­va­ča mo­der­nog ci­o­ni­zma, či­jih je 13 čla­no­va bru­tal­no umo­re­no u Ja­se­nov­cu. Isto­ri­ja Ja­se­nov­ca ču­va se ne sa­mo u ar­hi­va­ma i spo­me­ni­ci­ma, već i u po­ro­di­ca­ma, u se­ća­nji­ma pre­ne­tim kroz ge­ne­ra­ci­je. Jed­na ta­kva pri­ča je pri­ča po­ro­di­ce Adler. Nji­ho­va isto­ri­ja od­ra­ža­va i li­te­rar­no i sim­bo­lič­no zna­če­nje pre­ži­vlja­va­nja: pre­ži­vlja­va­nje ne sa­mo kao na­sta­vak ži­vo­ta, već i kao po­sve­će­nost pam­će­nju i sve­do­če­nju. Me­đu za­tvo­re­ni­ci­ma ko­ji su uče­stvo­va­li u po­sled­njem bek­stvu u apri­lu 1945. bio je i Ar­tur Adler, je­vrej­ski za­tvo­re­nik. Kao i osta­li za­tvo­re­ni­ci ko­ji su se pri­klju­či­li bek­stvu, raz­u­meo je da osta­nak u lo­go­ru zna­či si­gur­nu smrt. Ali za mno­ge ko­ji su od­lu­či­li da po­beg­nu od­lu­ka ni­je bi­la sa­mo pi­ta­nje sop­stve­nog spa­sa­va­nja. Ra­di­lo se o to­me da ne­ko pre­ži­vi. Ta­ko je 21. i 22. apri­la 1945. vi­še od hi­lja­du za­tvo­re­ni­ka jur­nu­lo na stra­ža­re i bo­dlji­ka­vu ži­cu, zna­ju­ći da će ve­ći­na bi­ti ubi­je­na. Sa­mo je oko sto­ti­nu pre­ži­ve­lo i nji­ho­va svest se upra­vlja­la pre­ma to­me da svet mo­ra zna­ti šta se de­ša­va­lo unu­tar Ja­se­nov­ca. Pre­ži­vlja­va­nje ni­je bio sa­mo in­stinkt, već i čin sve­do­če­nja. Ar­tur Adler se pro­bio iz lo­go­ra, ali je po­sle ne­ko­li­ko da­na pod­le­gao ra­na­ma, o če­mu sve­do­či i smr­tov­ni­ca. Nje­go­va ćer­ka, Jo­si­pa, ka­sni­je po­zna­ta kao Šo­ša­na Adler, pre­ži­ve­la je kao de­te. Kao i mno­gi po­tom­ci žr­ta­va Ja­se­nov­ca, od­ra­sla je kao si­ro­če, no­se­ći se­ća­nja na tra­u­mu i pro­šlost. Go­di­na­ma je ću­ta­nje bi­lo na­čin pre­ži­vlja­va­nja. Emi­gri­ra­la je u Izra­el. Kroz sprem­nost da pam­ti i is­pri­ča svo­ju pri­ču, is­ku­stvo Ja­se­nov­ca po­sta­lo je deo isto­rij­skog za­pi­sa i deo ži­ve po­ro­dič­ne me­mo­ri­je. Za­to što je go­vo­ri­la, se­ća­nje je pre­ži­ve­lo. Njen unuk, Ba­rak Adler, od­ra­stao je sa tim na­sle­đem. Za nje­ga, Ja­se­no­vac je me­sto gde je nje­gov pra­de­da mo­rao da se bo­ri da pre­ži­vi ka­ko bi se isti­na is­pri­ča­la. Pre svo­je smr­ti, nje­go­va ba­ka ga je za­mo­li­la da obe­ća: da ode u Ja­se­no­vac i is­pu­ni ja­se­no­vač­ki za­vet, da ši­ri isti­nu o bru­tal­nom ne­čo­ve­štvu u Ja­se­nov­cu. I Ba­rak je pre­veo knji­gu „Ja­se­no­vac – Aušvic Bal­ka­na” na he­brej­ski. I, evo, sa­da je ulo­žio sve svo­je sna­ge da se sa­či­ni ovaj do­ku­men­tar­ni film ko­ji sve­do­či o stra­da­nju nje­go­ve po­ro­di­ce, o skri­ve­nom Ho­lo­ka­u­stu na Bal­ka­nu, ge­no­ci­du nad Sr­bi­ma, Je­vre­ji­ma, Ro­mi­ma i an­ti­fa­ši­sti­ma. Ba­rak Adler je is­pu­nio to obe­ća­nje. Kao izra­el­ski voj­nik, a ka­sni­je uče­snik me­đu­na­rod­nih pro­gra­ma mi­ra i obra­zo­va­nja, pu­to­vao je u Ja­se­no­vac da sto­ji na me­stu gde je ob­li­ko­va­na isto­ri­ja nje­go­ve po­ro­di­ce. Ta po­se­ta ni­je bi­la sa­mo lič­ni čin se­ća­nja. Bi­la je is­pu­nje­nje za­kle­tve – na­sta­vak od­go­vor­no­sti ko­ja je po­če­la od­lu­kom nje­go­vog pra­de­de da pre­ži­vi – is­pri­čao je, iz­me­đu osta­log, prof. dr Grajf.

On je do­dao da pri­ča po­ro­di­ce Adler ilu­stru­je du­blje zna­če­nje pre­ži­vlja­va­nja. Ar­tur Adler je pre­ži­veo da bi ne­ko mo­gao da is­pri­ča. Jo­si­pa je pre­ži­ve­la da se se­ća­nje ne iz­gu­bi. Ba­rak pre­ži­vlja­va da to se­ća­nje pre­ne­se da­lje. Na­čin na ko­ji se­ća­nje op­sta­je ni­je sa­mo kroz spo­me­ni­ke i is­tra­ži­va­nja, već kroz ge­ne­ra­ci­je ko­je raz­u­me­ju da je pam­će­nje od­go­vor­nost.

– Na­ziv fil­ma od­ra­ža­va upra­vo ovaj pro­ces. I za­kle­tva na­red­ne ge­ne­ra­ci­je je: „Pre­no­si­mo nji­ho­vu pri­ču u bu­duć­nost. Do­kle god taj la­nac tra­je, gla­so­vi Ja­se­nov­ca i da­lje se ču­ju.” Mi oku­plje­ni sa­da ov­de smo sa­mo nji­hov glas. Ove go­di­ne na­vr­ša­va se de­set go­di­na od ka­da sam uče­stvo­vao u pr­vom hi­rin­gu u par­la­men­tu Sr­bi­je o Ja­se­nov­cu u or­ga­ni­za­ci­ji Od­bo­ra za di­ja­spo­ru i Sr­be u re­gi­o­nu i Mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va – za­klju­čio je prof. dr Grajf i za­hva­lio u svo­je i   Ba­ra­ko­vo ime ne­ki­ma od njih ko­ji su uče­stvo­va­li na tri­bi­ni ili bi­li me­đu zva­ni­ca­ma, a to su: Goj­ko Ron­če­vić, di­rek­tor In­sti­tu­ta „Di­a­na Bu­di­sa­vlje­vić”, ko­ji je pre­ži­veo kao de­te lo­go­raš u lo­go­ru Ja­stre­bar­sko, am­ba­sa­dor­ka dr Lji­lja­na Nik­šić, Bo­ban Sto­jilj­ko­vić, osni­vač i di­rek­tor IK „Knji­ga ko­merc”, Mi­o­drag Lin­ta, na­rod­ni po­sla­nik, Dra­gan Sta­no­je­vić, pred­sed­nik Od­bo­ra za di­ja­spo­ru i Sr­be u re­gi­o­nu, Mi­o­drag Pe­tro­vić, di­rek­tor TV „Ga­lak­si­ja”, Du­nja Pe­tro­vić, re­di­telj­ka fil­ma „Ja­se­no­vač­ki za­vet”, i aka­dem­ska va­jar­ka Ka­ta­ri­na Trip­ko­vić, ko­ja je autor po­tre­snih skulp­tu­ra ko­je su bi­le iz­lo­že­ne u UN, a za ovu pri­li­ku si­noć je ov­de pri­ka­zan i je­dan seg­ment te iz­lo­žbe, naj­ve­će u isto­ri­ji UN, či­ji je ko­or­di­na­tor dr Lji­lja­na Nik­šić. Do­ga­đa­ju je pri­su­stvo­vao di­rek­tor Ju­go­slo­ven­ske ki­no­te­ke Sa­ša Er­de­lja­no­vić, a me­đu go­sti­ma bi­li su i po­to­mak Mi­lun­ke Sa­vić, uče­ni­ci pre­sto­nič­ke Ma­te­ma­tič­ke gim­na­zi­je i Gim­na­zi­je iz Sme­de­re­va, kao i stu­den­ti Uni­ver­zi­te­ta „Uni­on”.