SKUPŠTINA ZABAVLjA NAROD

Koja to zemlja danas u modernoj Evropi ima parlament čiji poslanici ne žele da rade ako nema televizijskog prenosa njihovih nastupa? Da li to Srbija ulazi u period političke mutacije u kojoj demokratija tek mora da trči kroz šumu izazova, ili se svi mi, zapravo, tek sada suočavamo sa vremenski uslovljenim reagovanjem na protekle godine trauma i tragedije, plus sve teži uslovi života.

Koliko poslanika u Skupštini Srbije pripadaju stranci „Ne znam ništa”, ili stranci „Ništa”, a pretenduju na slavu i opštenarodno uvažavanje? Jer oni su redovno na televiziji, svi gledamo njihova odela, njihove haljine, kostime i frizure. Povede se ponekad polemika i o damskim cipelama, neko u skupštini spava, neko svoje kolege poslanike gađa papirićima od čokolade, drugi udaraju muškim cipelama, neko kopa nos, neko čita novine. Neki postavljaju i sačekuše ispred toaleta da prebiju onoga što gađa papirićima od čokolade. A onda svi zajedno i složno sa osmehom u skupštinski restoran. Možda zatraže da se i to televizijski prenosi. Ne bi bilo nezanimljivo, da barem vidimo kako ko koristi nož i viljušku.

I sve se to događa u situaciji kada društvo sve više siromaši, kada se nesigurnost i besperspektivnost povećavaju i kada postoji opasnost da socijalni konflikti više ne budu rešavani u institucijama sistema već na ulici. I gde se sindikati, posle toliko godina, tek sada bune sa zahtevima za odbranu radničkih prava i radnih mesta. I gde sve to zajedno nema skoro nikakvu refleksiju u medijima pa i u intelektualnim krugovima. Naime, reakcija postoji samo ako je senzacionalizam u pitanju, ako se neki radnik na protestu eventualno skine go, onda će biti reakcije i medija i možda intelektualaca, ako viče da je gladan, nikom ništa. To je postalo već normalno. U većem delu srpske istorije, intelektualci su zadržali elitistički, pa čak i snobovski prezir prema bučnom srpskom životu, karakteru i sposobnostima običnog građanina. Savremene političke snage Srbije, međutim, dozvolile su da zdrav istorijski skepticizam preraste u opasno nepoštovanje erudicije. I to se, nažalost, može i primetiti u radu Skupštine Srbije. Sa, ili bez televizijskog prenosa.

Danas u Srbiji masa siromašnih suočava se sa svojom bespomoćnošću. Ekonomska kriza sve više slabi i strukture koje povezuju srpsko društvo, ali pre svega naciju. Kako nacija i demokratija čine jednu vrstu jedinstva, kriza nacije danas pothranjuje i krizu demokratije. Televizijski prenosi iz Skupštine Srbije ne mogu tu mnogo da pomognu. U vreme kada mediji informišu građane demokratizujući znanje, ne samo da čelni ljudi nekih naših stranaka ne ostavljaju utisak da su kompetentniji od većine građana, već se i bavljenje politikom na srpski način pretvara u pokušaj poput nastojanja buržoazije da uđe u plemstvo. Iz toga i proizilazi sve veća ravnodušnost građana u odnosu na tradicionalne forme političkog predstavničkog života.

Amerika je izgubila rat u Vijetnamu zbog direktnih televizijskih prenosa u kojima su njeni mladići ginuli desetak hiljada kilometara daleko od svojih kuća. Javnost se podigla i Nikson je na kraju povukao trupe. Kada su 4. oktobra 1993. godine tenkovi ruske vojske opkolili u Moskvi Beli dom, ogromnu zgradu parlamenta, gde su bili zabarikadirani deputati, neki i do zuba naoružani, ruski tenkovi nisu otvorili vatru na Beli dom sve dok kamere Si-En-Ena nisu postavljene na najbolja mesta za snimanje i sve dok snimatelj Si-En-Ena nije rekao: „Može!”. To je taj čuveni „Si-En-En efekat”.

Da li srpska politika pokušava da instrumentalizuje srpske medije kroz odluku da nema rada parlamenta bez TV-prenosa? Da li televizija treba da bude ta koja će građanima objasniti fenomen „prebega” unutar samih „tabora”? Jesu li ti „prebezi” obaveštajni, finansijski, moralni ili medijski fenomen? Koji od njih su stvarni, a koji lažni „prebezi”? Može li se to uopšte i ustanoviti samo na osnovu televizijskog prenosa?

Simpatije birača prema nekoj političkoj stranci zavise od ličnog, porodičnog i profesionalnog okruženja, izbori se dobijaju na temama, a ne u medijima, reklamnim agencijama i personalizaciji. Mediji samo dramatizuju, potenciraju i zabavljaju.

U „Legendarnoj Ordinki”, kolektivnim memoarima popularnog ruskog književnog kružoka Ardov, Viktor Ardov navodi sledeću anegdotu: „Godine 1943. oficiri su Lazara Kaganoviča, inače glavnog Staljinovog dželata, upitali zbog čega zapadni saveznici oklevaju sa otvaranjem drugog fronta”.

„Da je Čerčil član partije, drug Staljin i ja pozvali bismo ga u Kremlj i rekli – otvaraj drugi front, jer inače! Ovako, šta da radimo?”, odgovorio je Kaganovič.

Nestranačka ličnost Aleksandar Tijanić pozvan je da u Skupštini Srbije objasni zašto ovih dana ne otvara nacionalnu televiziju za prenose rada skupštine. Tijanić nije Čerčil, Skupština Srbije nije Kremlj. Ali još ne znamo ko je ovde Staljin, a ko Kaganovič.