Učitelj razvozi đake i popravlja školu

Alin Potok, Zlatibor – Zavejao ovih dana sneg poljane zlatiborske, zaledio puteve, ali za jednu crvenu „hondu”, 22 godine star automobil, nije to prepreka da se probije do škole u Alinom Potoku. Ovdašnji uča Rade Jezdić, najbolji učitelj u Srbiji – jedini prosvetni radnik minulog Savindana nagrađen Svetosavskom nagradom – na nastavu ne kasni, mada svaki dan ovde dolazi iz Užica, prelazeći automobilom 88 kilometara dnevno u oba pravca.

Zapuca Rade iz grada na Đetinji rano ujutru, pa preko Zlatibora okrene uskim seoskim putevima do Alinog Potoka, u dubinama zlatiborskim. Usput, u obližnjim Rudinama, poveze svojim autom dvojicu svojih učenika, pa zajedno idu na nastavu u Alin Potok. Kad su veliki smetovi, ili rasklimatana „honda” onemoća, učitelj mlađeg đaka uzme u naručje, starijeg za ruku, pa peške do pet kilometara udaljene škole. I tako iz dana u dan, zimi teže, kad sunce ogreje lakše. A taj neumorni učitelj Rade, koga ceo kraj zna i uvažava, radi na određeno vreme, bez stalnog zaposlenja.

– Naš učitelj je najbolji – viču, kao u horu, njegovi učenici.

– Lepo nas uči, nikad se ne ljuti, pa ni kad smo nemirni. Uvek je nasmejan, ponosni smo što dobija nagrade. Evo, uz nastavu vežbamo s njim i folklor, karate, pa i zaplešemo – kaže đak Goran Pljesković.

Pomogao i renoviranje škole

Svega šestoro đaka je ovde, troje u drugom, troje u trećem razredu četvororazredne škole u Alinom Potoku. Nekad, kad su sela bila brojnija, u klupama ovde bilo je 250 učenika. Sada Alin Potok ima jedva nešto više seljana. Sede mališani i uče u pristojno uređenoj učionici, sa dve table i jednom prastarom računaljkom. Školska zgrada spolja ogromna, bogzna kad građena i većim delom ruinirana. Ali prostor za đake, manji deo te zgrade, moderno je napravljen, nedavno renoviran. Do pre dve godine, kad su krenuli radovi na rekonstrukciji, strahovalo se da se dotrajalo zdanje ne obruši, a deca su u poljski ve-ce morala preko blata.

– Učitelj Rade je najzaslužniji što je ovaj deo škole obnovljen. On je pravi entuzijasta, spreman je da prvi zasuče rukave kad nešto treba da se uradi. S lopatom, mešalicom, krampom, stotine metara iskopanih kanala je malterisao, gletovao i šta sve drugo nije radio da bi đaci ovde dobili pristojan prostor. Pre podne uči decu, a po podne radi na obnovi školske zgrade i seoskim akcijama. Prijatelji i donatori mu pomažu, podršku dobija i od direktorke matične škole u Čajetini Milke Vasiljević i čajetinskog opštinskog rukovodstva. Decu pazi kao svoju, besplatno ih vozi, kad zatreba u školi i presvuče, okupa, osuši im čarape. Nema ovakvog učitelja nadaleko – kaže o njemu meštanin Alinog Potoka Vladan Dabić, koji je, mada invalid, i sam majstorskim poslovima neumorno učestvovao u renoviranju škole. Zajedno sa učiteljem i ostalim meštanima pravio je prošle godine veliko kupalište na reci Katušnici. Napravili su tri i po metra visoku branu, poribili sa 200 kilograma ribe jezero, prošlog leta mnogi su dolazili ovde na kupanje.

Nagrade deo karijere

Učitelj Rade Jezdić ima 38 godina, završio je učiteljski fakultet, oženjen je i ima troje dece, a u Alinom Potoku radi oko dve i po godine (pre toga radio je u užičkoj školi „Nada Matić”). Nagrade su postale deo njegove radne karijere. Pretprošle godine bio je jedini učitelj nagrađen od opštine Čajetina za izuzetan doprinos ovdašnjem razvoju. Dobio je, zatim, specijalnu nagradu Instituta „Čigota” za objavljivanje zbirke pesama koju su pisali njegovi đaci i ćerka Suzana, a Udruženje Užičana u Beogradu dodelilo mu je priznanje kao učitelju koji je ponos za struku i selo. Nedavno dodeljena Svetosavska nagrada kruna je svih tih priznanja čoveka koji se sasvim posvetio pozivu i želji da se ožive prelepa zlatiborska sela.

I sve to uz onu „sitnicu”: takav uča je bez stalnog zaposlenja. Još radi na određeno vreme, praktično kao zamena učitelju Vladimiru Radibratoviću, koji je sada pomoćnik direktora u matičnoj školi u Čajetini.

– Sigurno je da ću još godinu i malo duže raditi ovde, a posle je sve neizvesno. Znate kako je kad se radi na određeno. Meni je to, izgleda, sudbina. Kad sam ranije tražio posao, bio sam spreman da idem i u najudaljenija sela, pa i 200 kilometara daleka od Užica, samo da se zaposlim, čak i na Pešter gde je zimi i minus 30 stepeni. To sam napisao Ministarstvu prosvete. Volim decu, a i moja „honda” još služi. Evo spreman sam da, ukoliko dobijem posao za stalno, a voleo bih da ostanem ovde u Alinom Potoku, u selu napravimo rekreacioni centar – kazuje za „Politiku” učitelj Rade.

Kad je na Savindan dobio Svetosavsku nagradu ljudi iz Ministarstva su mu obećali pomoć oko namere da dotrajali deo škole pretvori u rekreacioni centar.

– Obećali su mi i da će razmotriti moj status, pa se nadam da ću, možda, dobiti posao za stalno – veli nasmejani učitelj, pravo blago skromnog zlatiborskog sela...

Branko Pejović