Za čast Sr­bi­je i za sla­vu Fran­cu­ske

Sta­ri Žo­zef Kur­ti­je, po­ruč­nik fran­cu­ske voj­ske, upo­znao je to­kom ra­ta sa Pru­si­ma po­ruč­ni­ka Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, doc­ni­je kra­lja Sr­bi­je, ta­da do­bro­volj­ca u fran­cu­skoj voj­sci i po­sta­li su od­lič­ni pri­ja­te­lji... Ni fran­cu­ska na­ci­ja, ni Žo­zef ni­su za­bo­ra­vi­li ulo­gu „po­ruč­ni­ka Pje­ra Ka­ra”, ka­ko su Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća zva­li, te čim je iz­bio Srp­sko-tur­ski rat po­hi­tao je u Sr­bi­ju i ta­ko je za­vo­leo da je za­u­vek ostao da ži­vi u Be­o­gra­du. Tu se ože­nio Ne­mi­com Žo­ze­fi­nom i iz tog bra­ka do­bio kće­ri Ber­tu i Mar­tu i si­na Mi­še­la (Mi­haj­la), pri­be­le­že­no je u knji­zi „Vi­te­zo­vi Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde sa ma­če­vi­ma” To­mi­sla­va S. Vla­ho­vi­ća.

Ne­iz­mer­na je bi­la Žo­ze­fo­va že­lja da mu sin za­vr­ši Voj­nu aka­de­mi­ju i osta­ne u srp­skoj voj­sci. Isto je že­leo i Mi­šel, i ne sa­mo što je po­stao srp­ski ofi­cir ne­go je uz­ra­stao u srp­skog vi­te­za, no­si­o­ca Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde sa ma­če­vi­ma če­tvr­tog re­da. „A ka­ko se ovaj mla­di Fran­cuz dr­žao u od­bra­ni Be­o­gra­da i ka­ko je svo­je mla­de ko­sti uzi­dao u nje­go­ve te­me­lje, vi­di se iz zva­nič­nog ak­ta ko­ji je nje­gov ko­man­dant, ma­jor Re­ka­lić upu­tio ko­man­dan­tu VI­II pe­ša­dij­skog pu­ka I po­zi­va”, za­pi­su­je An­to­ni­je Đu­rić u knji­zi „Za čast otadž­bi­ne”.

„Pre­ma na­re­đe­nju ko­man­dan­ta pu­ka i mol­bi oca pok. ka­pe­ta­na Mi­haj­la Kur­ti­jea, čast mi je da­ti ove po­dat­ke o nje­go­vom dr­ža­nju u pr­vim da­ni­ma od­bra­ne Be­o­gra­da. Ka­da je pro­či­tan zva­ni­čan iz­ve­štaj da nam je rat od stra­ne Austro­u­gar­ske ob­ja­vljen, po­ruč­nik Kur­ti­je je sa uz­bu­đe­njem iz­go­vo­rio ove re­či: ’Sad imam dvo­stru­ko da se bi­jem – za čast Sr­bi­je i za sla­vu Fran­cu­ske!’ i ove re­či od­jek­nu­le su u sr­ci­ma nje­go­vih voj­ni­ka.”

Osta za­be­le­že­no i da je taj po­ruč­nik Kur­ti­je, ofi­cir pun ča­sti, uvek pri­me­rom pred­nja­čio svo­jim dru­go­vi­ma, sve­stan vi­so­kog ose­ća­nja du­žno­sti i lju­ba­vi pre­ma otadž­bi­ni. Pun sa­mo­po­u­zda­nja, ener­gi­čan, 30. ju­la 1914. go­di­ne, imao je svo­jom 3. če­tom, 4. ba­ta­ljo­na Var­dar­skog pu­ka da osi­gu­ra i bra­ni od­sek od sav­skog pri­sta­ni­šta do Ja­li­je na Du­na­vu, uklju­ču­ju­ći i Do­nji grad. On je ras­po­red iz­vr­šio, po­sta­vlja­ju­ći, ta­ko­re­ći, sva­kog strel­ca na svo­je me­sto.

Oko je­dan sat po pod­ne, ne­pri­ja­telj je po­čeo ja­kom va­trom da bom­bar­du­je Sta­ri grad, Ma­li i Ve­li­ki Ka­le­meg­dan i deo va­ro­ši u oko­li­ni. Sat ka­sni­je po­ja­vio se od Vi­šnji­ce i je­dan ne­pri­ja­telj­ski pa­ro­brod pod za­sta­vom Cr­ve­nog kr­sta, iza nje­ga plo­vio mo­ni­tor u bli­zi­ni oba­le i još dve la­đe sa šle­pe­ri­ma. Kad su do­plo­vi­le do du­nav­skog pri­sta­ni­šta, na šta je je­dan vod ka­pe­ta­na Kur­ti­jea, sa ode­lje­njem žan­dar­ma, ko­je je ta­ko­đe po­se­lo Ja­li­ju, otvo­rio br­zu palj­bu. Jed­no­vre­me­no je i top, pla­si­ran u Do­njem gra­du, otvo­rio va­tru na mo­ni­tor. Ne­pri­ja­telj­ske la­đe us­pe­le su da se po­vu­ku iz va­tre, a isto­vre­me­no su još dva mo­ni­to­ra iz prav­ca Ze­mu­na otvo­ri­la va­tru na Do­nji grad.

Ka­sno pod­ne opet su se po­ja­vi­la dva mo­ni­to­ra pre­ma Ja­li­ji. Top iz Do­njeg gra­da otvo­rio je va­tru, a strel­ci ka­pe­ta­na Kur­ti­jea br­zu palj­bu. Na to je od­go­vo­re­no mi­tra­lje­zi­ma, a sa Be­ža­nij­ske ko­se dej­stvo­va­le su na Do­nji grad dve ne­pri­ja­telj­ske ba­te­ri­je iz­ba­civ­ši 56 zr­na. Jed­no po­go­di ka­pe­ta­na Kur­ti­jea u stre­ljač­kom stro­ju, ne­da­le­ko od ku­le Ne­boj­še, dok je svo­jim voj­ni­ci­ma ko­man­do­vao palj­bu. Te­ško ra­njen, po­ruč­nik Kur­ti­je pre­ba­čen je u ni­šku voj­nu bol­ni­cu gde je pod­le­gao ra­na­ma, a po svr­šet­ku ra­ta nje­go­ve ko­sti pre­ne­se­ne su u Be­o­grad i sa­hra­nje­ne u po­ro­dič­nu grob­ni­cu na No­vom gro­blju.

„Za hra­bro dr­ža­nje pred ne­pri­ja­te­ljem, po­ruč­nik Kur­ti­je po­hva­ljen je u na­red­bi ko­man­dan­ta grad­ske po­sa­de i ko­man­dan­ta Du­nav­ske di­vi­zi­je, a vr­hov­ni ko­man­dant, pre­sto­lo­na­sled­nik Alek­san­dar, una­pre­đu­je po­ruč­ni­ka Mi­haj­la (Mi­še­la) Kur­ti­jea u čin ka­pe­ta­na II kla­se i od­li­ku­je ga or­de­nom Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde s ma­če­vi­ma IV re­da. Ovaj akt pot­pi­sao je ma­jor Jov. Re­ka­lić, 6. av­gu­sta 1915. god. Eto, ta­ko je, pre­ma zva­nič­nom iz­ve­šta­ju, bra­ne­ći Be­o­grad po­gi­nuo mla­di Fran­cuz Mi­šel (Mi­haj­lo) Ž. Kur­ti­je”, pi­še An­to­ni­je Đu­rić.