Lideri u krizi, ali ne gube optimizam

Specijalno za „Politiku” iz Davosa
Milka Forcan, potpredsednik kompanije „Delta“
Ovde se mnogo toga događa, smenjuju se forumi, mimoilazimo se sa državnicima sa kojima se u normalnim okolnostima srećemo samo na TV ekranima (juče sam se umalo sudarila sa premijerom Putinom, a sinoć sedela sa Naomi Kempbel i Paulom Koeljom), pa je za sumiranje utisaka još rano – preostala su još dva radna dana.

Nije, međutim, prerano govoriti o atmosferi, o samom skupu koji je okupio izuzetno veliki broj lidera, političara i biznismena iz svih delova sveta. Cilj gotovo svih sesija, panela i debata jeste traženje odgovora na mnogobrojna pitanja koja je na dnevni red stavila svetska ekonomska kriza, utvrđivanje odgovornosti, ukazivanje na greške, ali i predlaganje načina da se iz krize izađe.

U tome je ohrabrujuće da se već govori o početku postkriznog doba i kakve sve pouke svet treba da izvuče iz ovog iskustva. Interesantno je zato bilo pratiti debatu, koja je danas prenošena uživo na Bi-Bi-Siju, u kojoj – na prilično direktne prozivke novinara da li osećaju ličnu odgovornost za nastalu štetu i ugrožavanje egzistencije miliona ljudi, za milione koji su ostali bez posla – vodeći ljudi američkih finansijskih institucija i ministri finansija umesto odgovora ukazuju isključivo na sistemske greške, koje idu čak van granica finansijskih tržišta. Lične krivice se, naravno, ne pominju, štaviše, poriču se.

Pored krize poverenja koja ima globalne dimenzije, dosta se govori i o krizi lidera. Iako su vodeće finansijske kuće u velikoj meri promenile rukovodeće ljude, i dalje nije rešen problem enormno visokih bonusa i plata koje dobijaju finansijski stručnjaci. Čak i nakon podatka da će zbog krize 51 milion ljudi ostati bez posla, sa Volstrita stižu vesti o novim isplatama visokih bonusa i otpremnina. To svakako ne ohrabruje i ne može doprineti procesu vraćanja poverenja u institucije – jer to će zaista biti proces.

Kada se govori o globalnoj regulaciji tržišta i potrebi za propisivanjem što čvršćih pravila igre u budućem ekonomskom svetu, mogu se čuti mišljenja da je pitanje koliko je to zaista iskren zahtev i kolika je politička volja za tim, jer bi to značilo smanjenje suvereniteta zemalja. Svaka globalna regulativa oduzima deo mogućnosti donošenja sopstvenih odluka, a poznato je da to nijedan političar na svetu ne voli.

Jedno je sigurno: upravo je kriza pokazala da je svet mnogo povezaniji nego što je iko mislio. Ako se išta moglo naučiti iz ove krize, onda je to interaktivnost svetske ekonomije, činjenica da u njoj niko više nije usamljeno ostrvo. „Razvod nije opcija”, efektno je sumirao bivši američki predsednik Bil Klinton.

Analizirajući kapitalizam kao sistem i često pitanje koje se moglo čuti poslednjih meseci – da li državna intervencija znači kraj dosadašnjeg kapitalističkog načina uređenja društva – opšti zaključak je da kapitalizam nije najbolje uređenje, ali je sigurno najmanje loše.

Neki lideri nisu se ustručavali da iskažu optimizam. Angela Merkel je svoj izuzetan govor završila vrlo optimističim tonom, poručujući kako je sigurna da će krajnji rezultat krize biti novi prosperitet. Kineski premijer Ven Đijabao siguran je da će ekonomija Kine nastaviti da raste brzo i stabilno.

Iako predsednik Obama nije ovde, gotovo nijedan lider nije propustio priliku da ukaže na pozitivna očekivanja od nove američke administracije i više sluha za ukupne svetske probleme. Naravno, mogu se čuti i poruke poput one koju je juče izrekao iranski ministar spoljnih poslova u debati koja je uživo prenošena na Si-En-Enu – da je u redu to što je Amerika spremna da razgovara, ali da su Amerikanci već dosta govorili i da bi sad morali da saslušaju druge.

I ovde kao i u Briselu moglo se čuti da sadašnji trenutak i pronalaženje rešenja zahtevaju tešnju saradnju političkih i biznis krugova kao i nevladinog sektora.