Vaskrs ideje o slobodi i državi

„Retko bivaju događaji koji otvaraju i zatvaraju epohe, koji završuju niz nepovoljnih, a počinju niz povoljnih godina, koji kraj i pleme jedno ističu na visinu dotle neviđenog predstavništva svekolike loze narodne, koji prvi zaigravaju kolo novog vremena, punog posledica, a daju primer na koji se ugledaju, u čitavom jednom kraju sveta, i rodni i tuđini”, pisao je Stojan Novaković 1904. Takvi događaji su Prvi i Drugi srpski ustanak, kojima je započela borba za oslobođenje, izgradnju sopstvene uprave i autonomni status i priznavanja nezavisnosti Srbije 1878. godine.

Propast srpske srednjovekovne države i njene gospode tokom 14. i 15. veka i vekovna vladavina Osmanlija, uprkos svim ratovima, seobama i deobama, ostavile su bez svoje države Srbe koji su iseljavanjem preko Save i Dunava, ali i povlačenjem van puteva i većih mesta u planine, zadržali svoj jezik, svoju veru, što im je u početku osmanske vladavine i bilo dozvoljeno, ali i svest o snazi i veličini srpske srednjovekovne države, koja je u narodnoj svesti, tradiciji, usmenoj književnosti bila idealizovana i gotovo prerasla u mit. Nestala država dobila je tokom vekova značaj najviše nacionalne vrednosti, a obnova njene državnosti postala je najvažniji nacionalni zadatak. Otuda je glavni ustanički cilj kada su se Srbi 1804. podigli na bunu protiv dahijske strahovlade, terora i bezakonja bila obnova srpske državnosti. Istina, u početku su ustanici isticali da se ne bore protiv sultana i njegove uprave nego protiv onih koji su tu upravu narušili na račun srpskog naroda i njegovih prava i sloboda.

Srbinova vera, dostojanstvo, imovina i život pod janičarima bili su bezbedni „samo u gori i hajdučkoj pustinji”. Iskusni borci u brojnim austro-turskim ratovima u 17. i 18. veku, u kojima su Srbi učestvovali kao dobrovoljci (frajkori), latili su se oružja da slome grubu silu beogradskih dahija i njihovih janičara. Buna na dahije kao odgovor na teror dahija i „seču knezova” ubrzo je prerasla u ustanak na tri strane Srbije, u Šumadiji, u Kolubari i u Pomoravlju, ubrzo i u Podrinju, Crnoj Reci, Krajini, a kasnije i u drugim delovima Srpstva, preko Save i Dunava, pa čak i u Krajini, u selu Mašići, pod planinom Kozarom.

Za vođu ustanika na zboru u Orašcu na Sretenje, 15. februara 1804, izvikan je Đorđe Petrović iz Topole, čovek u svom kraju na glasu i uvaženju, dobar domaćin i trgovac, vičan ratničkoj veštini, jer je bio već „vođ niže vrste u srpskim frajkorima u vreme poslednjeg nemačkog i turskog rata, i vođa jedne čete Srba za Mustaj-pašino vreme, kad su se oni Srbi, zajedno s Turcima beogradskog pašaluka, borili s Pazvan-oglijinim janičarima”.

Pošto je toga dana sav narod koji se rešio na ustanak položio zakletvu vernosti vođi i narodu, Karađorđe je zapalio janičarski han u Orašcu i rasterao janičare koji su bili u njemu. Ubrzo zatim „buktali su u besnom plamenu janičarski hanovi u Raniloviću, u Drlupi, u Dučini, u Stojniku, i nestalo je tamo i traga od dahijskih janičara”. Ni pretnje silom, a još manje pokušaji podmićivanja Karađorđa s 500 kesa da umiri srpski narod, nisu dali rezultate. Ustanak se rasplamsao i borbe su vođene u svim delovima pašaluka.

Ustanici su vodili niz bitaka s dahijskim trupama. Ključna pobeda ustanika izvojevana je na Ivankovcu 1805, kada su porazili regularne osmanske trupe i sprečili njihov prodor ka Beogradu. Usledile su pobedonosne bitke na Deligradu i Mišaru, 1806, a 1907. ustanici su oslobodili Beograd i zajedno s ruskim vojnicima odneli pobede na Štubiku i Malajnici.

Istovremeno s borbom, ustanici su oslobođenu teritoriju počeli da uređuju kao pravnu državu, formirajući pored ostalih ustanova i sudsku vlast. Tako je početkom maja 1804. godine ustanovljen u Valjevu prvi sud, Magistrat, koji je imao tri lica koja je birao sam narod, sakupljen na Reljinom polju. Zatim je na skupštini 15. avgusta 1805. godine u selu Borak obrazovan Sinod ili Praviteljstvujušči savet, koji je decembra 1807. iz Smedereva preseljen u oslobođeni Beograd. U narednim godinama uspostavljene su političke i prosvetne institucije (npr. 13. septembra 1808, kad je otvorena Velika škola, prva srpska prosvetna ustanova namenjena višem obrazovanju). Istovremeno, ustanici su radili na dobijanju pomoći i podrške od Ruskog i Austrijskog carstva. Od 1807. ustanici zajedno s ruskom vojskom nastavljaju borbu za konačno oslobođenje. Austrijanci, za podršku, od ustanika traže ustupanje gradova na Savi i Dunavu, što oni odbijaju. Početkom 1809. rumelijski vezir Huršid-paša predložio je Karađorđu separatni mir. Verujući u svoje snage od oko 45.000 ljudi pod oružjem i pobedu zajedno s Rusima Karađorđe je predlog odbio.

Maja 1809. ustanici su započeli operacije oko Bjeljine, Vidina i utvrdili se na Čegru, gde su 31. maja doživeli poraz. Smatra se da je nesloga starešina uzrok sloma na Čegru i prema Deligradu. Ovom pobedom Turci su otvorili put za nadiranje dolinom Morave. Iako je ranije osvojio Sjenicu, juna 1809. Karađorđe je pregrupisao svoje snage koje je uputio na odbranu Deligrada. Posle dvomesečnih borbi, u kojima je Karađorđe ranjen, Turci su osvojili Deligrad. Procenjuje se da su ustanici imali oko 6.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 begunaca. Kada su u avgustu Turci nadirali iz pravca Morave zauzevši Jagodinu i Požarevac, Srbi su krenuli u zbegove. Istovremeno, turska vojska iz Bosne prešla je Drinu i preko Valjeva ka Kolubari pretila Beogradu.

Karađorđe se ponovo bez uspeha obraćao Austriji tražeći pomoć u oružju i hrani, zaštitu Austrije i posredovanje u sukobu s Portom. Početkom decembra upućena je jedna delegacija u Rusiju, a januara 1810. srpska delegacija u Parizu bez uspeha je tražila stavljanje Srbije pod protektorat Francuske.

Maja 1810. zbog neuspešnih pregovora s Austrijom Skupština u Beogradu odlučila je da Srbija uz pomoć Rusije nastavi borbu. U junu je Rusija u Srbiju kao vojnu pomoć uputila 4.500 vojnika. Od jula do septembra Srbi i Rusi zajedničkom akcijom oslobodili su Brzu Palanku, Prahovo, Negotin i Sokobanju, a u bici na Varvarinu porazili su Turke i potisnuli ih ka Nišu i Prokuplju. Oktobra 1810. ustanici su odbijali invaziju Turaka iz Bosne.

Naredne 1811. nije bilo velikih bitaka. U januaru su uspostavljeni vlada (popečiteljstvo) od šest popečitelja i Veliki zemaljski sud, u februaru je u Beograd stigao puk ruske vojske (oko 1.000 vojnika), a početkom marta Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, opozicija Karađorđu, napustili su Srbiju.

Prelomna za Prvi srpski ustanak bila je 1812. godina. Zbog Napoleonovog pohoda na Rusiju, u maju su Rusija i Turska u Bukureštu zaključile mir. Član 8. odnosio se na Srbiju, koja je vraćena pod suverenitet Porte. Srbi su bili obavezani da predaju oružje, s tim što bi dobili amnestiju i izvesna autonomna prava. Jula meseca Huršid-paša predočio je deo ugovora Karađorđu. Avgusta je u Istanbul upućena srpska deputacija da pregovara o ponovnom uspostavljanju turske vlasti u Srbiji, a ruski puk je povučen iz Srbije. Krajem avgusta Karađorđe i Sovjet objavili su narodu proklamaciju povodom osme tačke Bukureškog mira.

Početkom jula Karađorđu je uručeno pismo velikog vezira Huršid-paše, kojim su od Srba traženi bezuslovna predaja i povratak u položaj raje. Uz saglasnost Sovjeta Karađorđe je objavio proklamaciju i pozvao narod na odsudnu bitku. Sredinom jula Turci iz tri pravca napadaju Srbiju. Na zapadu pada Lešnica, a u avgustu i Loznica. Na istoku u avgustu u Negotinu gine Hajduk Veljko Petrović, branioci su se povukli u Poreč, a Turci opustošili Krajinu.

Krajem avgusta Karađorđe je od Huršid-paše zatražio šestonedeljno primirje kako bi se stanovništvo evakuisalo na austrijsku teritoriju, obaveštavajući ruskog i austrijskog cara o neizbežnosti pada Srbije. U septembru su Turci zauzeli Poreč. Karađorđe je 3. oktobra napustio Srbiju i prešao u Zemun. Smatra se da je u Austriju prešlo više od 100.000 srpskih izbeglica. Turci su 5. oktobra ponovo zauzeli Beograd. Uz veliki teror i pustošenje (čak su kao roblje na prodaju nudili 1.800 srpskih žena i dece) 21. oktobra 1813. Turci su proglasili amnestiju.

Pošto su 1813. pokorili Srbiju, Turci su nastojali da uspostave poredak kakav je važio do 1801. godine, pre nego što su dahije uzurpirale vlast. Turska vojska se vratila u utvrđene gradove, uspostavljen je turski sudski i poreski sistem, a kao ustupak Srbima može se smatrati to što su u nahijama imenovane starešine, nahijski knezovi. Međutim, praksa terora i opšte nesigurnosti je nastavljena. Od turskog gneva i mača stradao je veliki broj viđenijih ljudi, trgovaca, sveštenika i seoskih starešina. „Turska vojska ide jedna iz Beograda u sela, a druga se vraća iz sela u Beograd; ko se od jedne vojske zakloni, druga ga utamani.”

Bez obzira na slom, u Prvom srpskom ustanku udareni su temelji moderne srpske države. Prvi srpski ustanak nije doneo oslobođenje i vaskrs države srpske, ali je doneo vaskrs ideja o slobodi i stvaranju države. Proces borbe za oslobođenje i izgradnju srpske države tokom 19. veka, koji nije bio ni lak ni jednostavan, doveo je do priznavanja Srbije kao nezavisne države 1878. Iz ustanka od njenog vožda kasnije je nastala jedna od dve narodne dinastije koje su obeležile Srbiju u naredna dva veka. Srbi su stvorili svoje krunisane glave očekujući od njih da služe narodu, a ne da samovoljno vladaju. Oslobođeni deo naroda i izgradnja sopstvene države, svest o nastavku borbe za oslobođenje i ujedinjenje, jesu vrednosti koje su proistekle iz Prvog ustanka.

Zavade, omraze, izdaja i ubistva takođe su deo ustaničke države i njenih čelnika, što je uticalo na jedinstvo naroda, njegove volje i akcije. Možda je u tome i još jedna poruka prvog ustanka vođama, knezovima i vladikama – narod vas je učinio time što jeste. Zato vodite više računa o narodu, a manje o sebi, služite narodu i državi. Služite iznad interesa. Na današnji dan treba ponoviti reči uklesane na spomenik Hajduk Veljku: Slava svima onima koji su se trudili za Srpstvo, a hvala svima onima koji priznaju njihove zasluge!

*Istoričar