„Serpentine" od Taša do Arene

Rođena braća u reprezentaciji nije baš česta pojava. Vaterpolo u Jugoslaviji, kasnije u Srbiji i Crnoj Gori i sada u Srbiji nije, ipak, imun na tu pojavu. Početkom devedesetih u igri su bili Mirko i Željko Vičević, raspad SCG su dočekali Nikola i Mlađan Janović, koji su kasnije branili boje Crne Gore.

Od trenera ranije braća Vičević, Pavle i Slobodan, u jednom kratkom periodu Dejan i Darko Udovičić, danas su tu Miloš i Stefan Ćirić.

Da se vratimo igračima. Od 2006. svoje mesto su na duže staze dobili najtrofejnija braća, legende, Gojko i Duško Pijetlović. U poslednje tri godine broj se povećao, Nikola i Petar Jakšić, odnosno junaci ove priče Strahinja i Viktor Rašović.

Straja i Vića imaju u sportskoj biografiji nešto što ih izdvaja. Nikada u karijeri nisu imali veze s Partizanom. Ne zato što su pristalice crveno-bele boje, već jednostavno put ih nikada nije potpuno približio Banjici. Istine radi, Aleksandar Šoštar je bio zainteresovan da ih dovede 2012, ali je Zvezda bila brža.

– Ponikli smo u klubu Beograd sa Tašmajdana, hrama svetskog vaterpola. Dugujemo zahvalnost ocu Mališi, koji je radio na Tašu a bio nam je i trener – podseća stariji Strahinja, rođen 9. marta 1992.

Viktor se rodio 13. avgusta 1993. Malo kasnije je počeo da trenira.

– Brat je bio u starijoj grupi, odskakao je, a meni pomagao kada bih nekada dobio priliku da treniram s njima.

Klupska priča se zna. Kada su prerasli Beograd postali su meta. Vojvodina je imala dogovor sa Stahinjom, Viktor je već bio u Zvezdi. Ali u Novom Sadu su zaboravili da ga pozovu i stariji Rašović se pridružio bratu.

– Bilo je sjajno. Osvojili smo šest trofeja, pamtim punu Banjicu na fajnal foru Lige šampiona kada smo pobedili Jug u finalu. Atmosfera za pamćenje – priča Strahinja.

Taj poraz po mnogima najjačeg sastava Juga u istoriji bila je često tema kada je Viktor kao prvi srpski igrač poneo kapicu čuvenog dubrovačkog kluba.

– Šalili su se kako ih je jedan moj gol upropastio. Bilo je lepo u Gružu – seća se Viktor.

Put ih je potom odveo dve godine u Barselonu. Uživali su u predivnom gradu, osvojili sve što je u Španiji moglo da se osvoji. Došlo je vreme da se raziđu. Strahinja je počeo svoju trogodišnju priču u Egeru, koja je trajala do 2020. Viktor je bio godinu dana u Jugu, pa Solnoku, u kojem je prvi put igrao protiv brata, zatim u Noazi la Seku. Sastali su se ponovo u Novom Beogradu i sada u Radničkom.

Sve vreme karijere su provejavale dve želje. Prva da zaigraju u reprezentaciji i druga da to učine zajedno. Bilo je odlazaka na manje bitne Svetske lige, zlato na Svetskom kupu 2014, ali nije to baš ono pravo. Žestoka konkurencija ih je držala u neizvesnosti. Strahinja je čekao, čekao je i njegov trener selektor Dejan Savić. Više puta prekobrojan razmišljao je da odustane.

U igri Strahinja je rođeni golgeter, nekoliko puta je bio najbolji strelac na najvećim takmičenjima. Viktor je, pre svega asistent, podseća na Aleksandra Ćirića. Vrstan u odbrani, ali zna, kao Špancima nedavno, da zabiberi.

I Vića je prvi dobio šansu. Posle penzionisanja Živka Gocića ustalio se 2017. u Budimpešti sa bronzom na Svetskom prvenstvu i Barseloni 2018. sa zlatom na Evropskom. Nadao se ulasku u olimpijski tim 2021. Tamo se, međutim, našao drugi Rašović. Savić je uvrstio Strahinju umesto Ćuka.

– Kada sam čuo sastav hteo sam da plačem. Prvo moje ispunjenje sna, igrao sam sa velikanima, sa mojim mentorom Prlainovićem i bili smo prvi. I danas se naježim kada se svega setim.

Viktor se radovao uspehu brata kod kuće. Čekao je povratak u nacionalni tim i stigao je posle smene generacija. Zaigrali su zajedno, ispunili drugi san, još je nedostajala medalja.

Prva je stigla, za mnoge neočekivano, u Parizu na Olimpijskim grama. Zlato je bila kruna briljantnog finiša Stevanovićevog sastava, a Viktor je odigrao izvanredno ceo turnir. Potpuno zreo, sa takozvane nezgodne strane, je proigravao, šutirao, „gađao” na drugoj strani brata koji je davao golove.

– Tada smo rekli – nema više šta. U reprezentaciji smo, osvojili smo olimpijsko zlato. Sećali smo se tada Tašmajdana, mogli smo da kažemo da smo uspeli – priča Viktor.

Tada je stigla od Straje poruka:

–- Pratite nas odavno, ne znam šta je ovo. Java ili san. Zlato sa bratom u ekipi, ne može lepše.

Ali priči nije kraj. Prelep scenario je dobio zamah nedavno u Beogradu. Formirali su, u međuvremenu, porodice: Strahinja i Jelena imaju Kalinu i Čarnu, a Viktor sa Nevenom brine o jednom Arseniju. Razlog više da u bazenu pokažu najviše što mogu.

– Kada uradiš nešto dobro, pogledaš ka tribinama, gde sede tvoji. Umor, ako ga je i bilo, nestaje. Puna Arena, velike utakmice, naš tim kao jedan. Brinuli smo kada je Mandić bio kažnjen, zbili se kada je Jakšić imao problem, skakali od sreće kada mu je skinuta kazna, dobili smo Glušca, a najvažnija je bila „hemija”. Svako zna šta treba, svako ima svoju ulogu, mozaik odličnih igrača, ali pre svega sjajnih ljudi. I kada ne ide ne padamo, borba do kraja. Bodrili smo se, pričali noću, znali šta nas čeka i radovali se tome – priča Strahinja.

Mlađi brat rezimira:

– Preživeli smo Holandiju, prošli Španiju i onda se znalo da je nebo granica. A finale je priča za sebe. Ako je neko i sumnjao morao je da spusti glavu i kaže: „Momci, pravi ste.” Idemo dalje.

Kao u Parizu, ogrnuti „trobojkom”, braća su se zaigrala i u trenu se setili Taša, drugara Ubovića, koji je bio u olimpijskom timu, a sa kojim su sanjali ovakve dane. Setili su se i huka Banjice, igara u Španiji, Mađarskoj, Francuskoj, povratku kući. Ispisali su istoriju, postali velikani, a ostali oni fino vaspitani dečaci sa početka karijere.

Viktor je završio novinarstvo. Postojala je ideja da intervjuiše starijeg brata, koji je završio na „Singidunumu” marketing i trgovinu, ali znajući koliko vole da se šale, ko zna šta bi ispalo. Neki drugi put, biće to svakako razgovor za prepričavanje. Baš kao što je i karijera dva brata sa Tašmajdana.