Prekodrinac je bio saborac i Karađorđa i Miloša

Banjaluka – Simo Katić Prekodrinac pripada onoj vrsti ljudi koje istorija ne zaboravlja sasvim, ali ih zbog spleta okolnosti nikada ne izvodi na glavnu pozornicu. Njegovo ime ne stoji uz Karađorđevo ili Miloša Obrenovića, ne ulazi u školske sinteze poput Stevana Sinđelića i Jakova Nenadovića, ali je na svoj način izuzetno zanimljivo jer simbolizuje jednu važnu, ponekad zapostavljenu dimenziju ustanka – onu „prekodrinsku”.      

Rođen u Podrinju, u kraju u kojem je Drina bila istovremeno i granica i veza, Katić je pripadao generacijama Srba za koje Bosna i Srbija nisu bile dve odvojene istorijske sudbine, već jedan prostor pod različitim administrativnim kapama, tada Osmanskog carstva. Ustanak iz 1804. godine shvaćen je kao signal, a ne kao lokalni incident, a ljudi poput Sime Katića nisu „prelazili granicu” da bi se priključili ustanku – oni su stupali u borbu koja je u njihovoj svesti bila zajednička. 

Istoričar Radomir J. Popović zapisao je da je Simo Katić klasičan primer predstavnika društvenog sloja koji je učestvovao u pokretanju Prvog srpskog ustanka – trgovac, materijalno obezbeđen, sa razvijenim vezama u Semberiji i Mačvi. Janko Veselinović navodi da je Simo još pre izbijanja ustanka „išao od sela do sela bajagi trgovačkim poslovima, a u samoj stvari tekao prijatelje i razgorevao u njima mržnju prema Turcima”. Kako piše Popović, Katić je oko 1808. imenovan za binbašu prekodrinskog, a tri godine kasnije i za vojvodu. U Karađorđevom protokolu iz 1812/13. pominje se kao vojvoda čija je specifičnost bila u tome što nije upravljao određenom teritorijom, već Prekodrincima – dobrovoljcima u ustaničkoj vojsci.   

Pored Katića, i Ivan Knežević i Zeka buljukbaša, takođe „prekodrinci”, nametnuli su se kao zapovednici dobrovoljačkih četa u donjem Podrinju. Katić je učestvovao u većini bojeva na drinskom frontu tokom Prvog srpskog ustanka – kod Salaša, Lešnice, Loznice i Zasavice. Kod Badovinaca je, prema opisu Stojana Obradovića, sačekao dve stotine Turaka i do nogu ih potukao. Njegovo učešće u boju na Loznici 1810. opevano je i u istoimenoj narodnoj pesmi.  

O Katiću se govorilo da se nije ustručavao da radi plena povredi austrijsku granicu. Kada je kod Rače zaplenio lađu sa brašnom jednog austrijskog trgovca, kasnije se pravdao na sastanku s austrijskim vlastima da je, eto, mislio da je reč o turskoj lađi. U poslednjim danima Prvog srpskog ustanka nalazio se u šancu na Ravnju, a kada je postalo jasno da je dalji otpor uzaludan, povukao se u Šabac. 

O njegovim izbegličkim danima između dva ustanka malo se zna. Ubrzo nakon što je zborom u Takovu obznanjen Drugi srpski ustanak, Katić je kod ušća Bosuta u Savu prešao u Mačvu. Izgleda da nije bio ratnik samo jedne pobune, već deo dužeg istorijskog procesa. Njegova biografija time dobija kontinuitet – od nade 1804, preko poraza 1813, do opreznijeg, ali trajnijeg oslobađanja koje je usledilo sa Milošem Obrenovićem. Raspoloženje u Mačvi 1815. godine, međutim, nije bilo povoljno za ustanak, pre svega zbog strašne turske odmazde dve godine ranije.

Vuk Karadžić beleži da su Simo Katić, Radovan Opanković i Sava iz Mesaraca pobunili valjevsku Posavinu, a da je nakon oslobođenja Valjeva knez Miloš naredio Katiću i drugima da po svaku cenu dignu Mačvu. To se pokazalo kao težak zadatak, jer su vojvode bile suočene s optužbama da su u odsudnom trenutku izdale narod.

Izvršavajući Miloševo naređenje, Katić je pokušao da obnovi šanac na Ravnju, a kada u tome nije uspeo, četovao je oko Šapca. Uoči i tokom bitke na Dublju, u julu 1815. godine, bio je među najistaknutijim vojskovođama u Mačvi. Nakon sporazuma Miloša Obrenovića i Marašli Ali-paše započela je organizacija srpskih organa vlasti, a Katić je izabran za starešinu Mačvanske knežine, kasnije sreza, jedne od najvećih upravnih oblasti tog ranga u Srbiji. Potpisivao se kao „obor knez mačvanske knežine”, što je bila privilegija rezervisana za nekolicinu nahijskih knezova pod čijom su vlašću bile po tri ili četiri oblasti.

Sredinom 1816. pao je u nemilost kneza Miloša zbog optužbi da ne izvršava naređenja i da samovoljno troši porez. Pravdao se rečima: „Ja bih voleo svoj život izgubiti na svakom mestu, nego vašu zapovest prestupiti”, ali je ipak smenjen. Pozadinu Katićeve smene objašnjava Janko Veselinović. On piše čak da su Katić i Živan Čonjaga uoči boja na Dublju zagovarali likvidaciju Miloša, Jevrema i Jovana Obrenovića. Njegovi biografi, međutim, navode da je Katić ubrzo povratio Miloševu naklonost, a još više poverenje Jevrema Obrenovića. No, njegov položaj nikada više nije bio kao ranije. 

Kako ističe Radomir J. Popović, bez obzira na to da li je bio binbaša, vojvoda, obor-knez, kmet ili buljukbaša, Simo Katić je od Prvog srpskog ustanka pa sve do smrti obavljao važne obaveštajne poslove. Tokom ustanka u Semberiji je imao razvijenu obaveštajnu mrežu pomoću koje je pratio svaki pokret turske vojske. Krajem maja 1831. na Drini se sastao sa Mustaj-begom, pristalicom Husein-kapetana Gradaščevića, od koga je saznao kretanja pobunjenih bosanskih aga i begova u sukobu s centralnom turskom vlašću. Kada je krajem 1833. buna u Bosni ugušena, na mitrovačkoj skeli obavestio je age i begove koji su stigli do granice Srbije da se ne vraćaju u Bosnu i da im je put ka Beogradu dozvoljen isključivo vodenim putem. 

Da je Katić terao i neku svoju pravdu, pokazuje i svojevrsna „diverzantska akcija” kojoj je prethodio njegov zahtev austrijskim pograničnim vlatima da mu izruče begunca iz austrijske vojske koji je poharao seljake u Crnoj Bari i Zasavici. Pošto mu je zahtev odbijen, Katić je organizovao zasedu i izvesnog Marka Lupu oteo iz čamca koji ga je prevozio iz Mitrovice u Zemun, kako bi ga predao sudu Šabačke nahije. Austrijske vlasti su zbog toga protestovale kod kneza Miloša, koji je Katiću naložio da se neko vreme ne pojavljuje na granici, jer je obavestio Beč da ga je kaznio sa „tri meseca u gvožđu pod apsom”. 

Katićev život možda jeste bio protkan i intrigama, ali je njegov ugled, prema Popoviću, dodatno porastao u četvrtoj deceniji 19. veka, iako ni tada nije bio lišen prigovora na način vladanja. Umro je u pedesetoj godini i sahranjen je pored temelja stare glogovačke crkve, ali se danas ne zna tačno mesto njegovog groba. Njegova zadužbinarska delatnost, iako lokalnog karaktera, odražavala je duh vremena u kojem su istaknuti pojedinci, od Karađorđa i kneza Miloša do buljukbaša i kmetova, ličnim primerom podsticali državnu i nacionalnu obnovu.